Неиспричана прича о Косову

Говорећи о Србима римокатолицима, о Српском Дубровнику, о српском језичком корпусу, Антун Фабрис је говорио о Косову!

Поље као ниједно… Над њим небо… Под њим небо…

На трагу ове Попине мисли која разбија просторно ограничење Косова и Метохије, загребимо мало по културној историји Срба.

Пре 106 година, у Дубровнику је почео да се печата један занимљив лист за књижевност и науку. Његов уредник, угледни Антун Фабрис, иначе Србин римокатоличке вероисповести, у једном броју одговара на памфлетску књижицу неког анонимуса под називом „Дубровчани јесу ли Хрвати“.

Не спорећи да у Дубровнику заиста има и хрватског живља, писац ових заборављених редова наводи на десетине извора, са прецизно навођеним изворима и научном апаратуром, којима потврђује, како у прошлости тако и у његово време, дакле с почетка 20. века, велики утицај и присуство Срба и српске културе у Дубровнику.

Којим језиком говоре Дубровчани?

Констатујући уз велики број наведене грађе да Дубровчани већ вековима уназад у највећој мери говоре штокавским наречјем, и потврђујући да је корпус српског језика штокавско наречје екавског и јекавског изговора, а да је хрватски језик онај део где се говори чакавски, Антун Фабрис оставља читаоцима да сами закључке изведу наглашавајући: „По стечевинама праве знаности може се констатовати:

1. да је екавски говор најстарији;
2. да су се из екавскога говора развијали у различитијем крајевима икавски и јекавски;
3. да се у Дубровнику може специално констатовати јекавски говор у најстаријим његовијем ћирилскијем листинама 13. вијека и касније у прози 15. и 16. вијека латинскијем словима. Кад је опће призната чињеница да гдје су Хрвати говор се развио икавски, а где су Срби јекавски, логична сила нам је заглавити да и по томе – Дубровчани су Срби.“

Наводећи речи Вука Караџића: „Да сам све пјесме напечатао Херцеговачки (тј. штокавско-јекавски) онда би рекли Сремци: па што овај нама сад намеће ховатскиј језик“, Фабрис одговара: „Ако Сријемци, заљубљени у своју екавштину, нијесу видели даље од носа, и мислили да изван екавштине српскога језика нема, ако је Сријемцима било тако узано обзорје, зар одатле еџ цатхедра јавит свијету да јекавштина није српска него хрватска? А нијесу ли и данас Сријемци, а и Биограђани, и то учени људи, ради практичности у писању и од љубави према домаћем дијалекту, упити тако у своју екавштину, да све новине и политичке и књижевне, па сва књижевна и учена дјела печатају екавски? И за то казат да нема Срба изван екавштине? Има незналица и лицумјераца који кажу да нема Срба изван Православља. Али ко ће паметан по томе истиснути остале вјере из Српства? Као да је вјера народно обилежје, а не језик и остало?“

Пионирско Слово

На крају овог пионирског Слова о српском језику, Фабрис каже: „О Гундулићевој слави у Дубровнику је дошло политичара из Загреба који су казали да су дошли освојит и отет Дубровник. Отимље се и осваја само оно што се нема и што је туђе.“

Фабрис је био представник великог броја Срба римокатолика у Дубровнику с почетка 20. века. Касније је био хапшен, мучен и у тамницу бачен. После мучења убрзо је уснуо у Господу. Хрвати и њихови налогодавци су га мучили и убили, а ми, Срби, не само из Србије него из свих крајева где Срби живе, ми смо га заборавили.

Ми нисмо чули, нисмо хтели да чујемо Фабрисову мученичку, подвижничку, патриотску, умну, једном речју косовску причу. Говорећи о Србима римокатолицима, о Српском Дубровнику, о српском језичком корпусу, Антун Фабрис је говорио о Косову! И погинуо је због Косова, погинуо је због Српства. Ми смо га заборавили и ни једна институција у Србији није му помогла и није га чула.

Да јесте, имали бисмо с почетка 20. века српску језичку политику која би, између осталог, чувала националну свест оних Срба који су отишли из Православља у друге вероисповести али су остали Срби. Да јесмо, не би квазисрпски лингвисти у последњој деценији прошлога века предлагали Србима с леве стране Дрине да говоре екавицом, чинећи тако да се одричу јекавског говорног подручја. Занимљиво је да они данас представљају и позицију и опозицију у српској лингвистици. То је прича о Косову која није испричана. Ова национална некосовска небрига према језику показује и све друге небриге по питању националне културе. Олако смо се одрекли шест векова старе српске књижевности, прихватили смо и бистро и мутно западно као најбистрији извор а коснули се источника са свих других страна света. У великом националном заносу ослободили смо Косово али нисмо научили све његове пројавне облике: и у језику, и у књижевности, и у науци природној, и у науци друштвеној…

Уместо да кроз косовски филтер пропустимо искуство и науку других народа и да постанемо зрео и одговоран народ, како Вук рече „народ три закона“, немајући национално-културолошки систем који би спровео у дело сваку добру идеју, ми смо се утопили у југословенску идеју коју смо у највећој мери сами изродили као плодотворно јединство свих јужнословенских народа. Не треба се тога стидети, ради се о једној ретко вредној визији правог јединства народа, визији коју може изродити и у њу једини веровати само ретко квалитетан народ. Не би требало да се стидимо те идеје, али се треба стидети чињенице да смо због ње заборавили – косовску идеју.

Заборавили смо косовске светиње, косовске јунаке, Косовски завет.
Тачно је да је комунистичка диктатура у Србији била страшна, али не толико да нас у тој мери одвоји од Православља и црквено-народног, литургијског искуства.

Ево једног податка који сведочи да се из једне небриге, овом приликом навели смо језичку, ланчано развијају све друге небриге, између осталог и небрига за Косово и његове светиње. Наиме, 70 и неке године Православље, новине Српске патријаршије, ће објавити један краћи текст о прослави манастирске славе Грачанице. Наводећи мученичку и велику прошлост и улогу православних светиња за очување националног и духовног идентитета српског народа кроз векове, аутор ове вести завршиће текст речима: „Светој Литургији присуствовали су свештеник, једна стара бака и аутор ових редака.“