Јован Радонић – Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века

У књизи Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века прочитајте детаљан опис свих акција Ватикана на унијаћењу православних Јужних Словена од XVI до XIX века. Јован Радонић открива како су папе хтеле да преко Црне Горе и Албаније продру у срце српске Цркве – Пећку патријаршију, како су на силу унијатили Србе у Жумберку и Банату, али и како су Грци допринели гашењу Пећке патријаршије.

На основу врло мало познатих италијанских и латинских докумената сазнајте:

– Ко је од српских владика и митрополита прихватио унију?

– Како су папе штитиле Албанце?

– Зашто је унија успела у Украјини а није у Србији?

– Шта је план Ватикана за српски народ?

– Како су Срби морали да бране своју Цркву и од Ватикана и од Грка?

– Ко је трговао српским робљем у XVII веку?

– Када је хрватство изједначено са римокатоличанством и са којим циљем?

Рекли су о књизи

До дана данашњег, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века је једна од најзначајнијих студија о односу папства према православном Српству. Рађена по најбољим изворима (пре свега, изворима саме Римске курије), она нас, када је пажљиво прочитамо, буди из интелектуалног и моралног дремежа, коме смо тако склони. Њена аргументација је убедљива, стил којим је писана класичан, закључци који се намећу неизбежни. Које год место у књизи да се нађе, има шта да се прочита.

Владимир Димитријевић

О аутору

Јован Радонић (Мол, 9. фебруар 1873 — Београд, 25. новембар 1956) је био српски историчар, академик , ученик Александра Сандића и чешког историчара Константина Јиречека.

Основну школу похађао је у родном месту. Гимназију је завршио 1891. у Новом Саду. Студирао је на Филозофском факултету у Бечу где је 1896. године стекао докторат из филозофије.

Годину дана служио је у добровољачкој војсци у Далмацији а потом одлази у Русију где је у Петрограду и Москви изучавао руско-српске односе у 16. и 17. веку. У српској гимназији у Цариграду радио је годину дана а у јесен 1899. постао је библиотекар Матице српске у Новом Саду. Учествовао је у Балканским и Првом светском рату.

Одмах по оснивању постао је ванредни професор опште историје средњег века на Београдском универзитету. Године 1919. постао је редовни професор на Београдском универзитету. Убрзо је постао и редовни члан Српске краљевске академије. Био је спољни члан Чешке академије у Прагу, дописни члан ЈАЗУ у Загребу и румунске академије у Букурешту као и члан књижевног одељења Матице српске у Новом Саду.

За секретара академије биран је 1937. и 1940. године. а 1923. и 1925. за посланика у Народној скупштини. За сенатора града београда именован је крајем 1939. године. Активно политичко деловање није га спречило да после рата у новим политичким условима настави свој плодни научно-истраживачки рад.

Велика је његова заслуга за оснивање Историјског одељења САН чији је члан остао све до дубоке старости.