fbpx

И Руси су Срби, само што немају крсну славу

Милован Данојлић И Руси су Срби

Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа: „И Руси су Срби, само што немају крсну славу“.

Русија је за нас, пре свега руски народ, његова култура, његово православље. Непорециво је братство два језика, сестринство два писма, као и заједништво обраћања врховном бићу Васионе. Радећи, својевремено, као наставник нашег језика у Француској, увидео сам да без јаког руског језика на Катедри за славистику нема места за српски, а богами ни за друге словенске језике. Уз руски, пролазимо, некако, и ми.

Енглеском језику, који је преплавио планету, широм су отворена врата наших школа. Разумљиво је да је енглески данас незаобилазан, али би, у заснивању школских програма, ваљало уважавати и нека друга мерила. Избор по сродности користан је на други начин, отвара перспективу за самосагледавање. Тај братски језик који не знајући познајемо, па га ко зна како и откуд разумемо, похрањен је у нашим генима, у прасловенским маглама, у корењу Крањчевићевог древног дуба. Учећи га, научићемо понешто и о себи.

Летопис главног тока новије историје обележен је нашим удаљавањем од Русије. При том смо се држали простодушног поверења у апсолутну предност западноевропског концепта демократије. Бомбе из пролећа и лета 1999. године су нас пробудиле из варљивог сна. А ето, неки и даље траже пријатеље међу онима који су нас у 20. веку шест пута бомбардовали; истовремено смо неповерљиви према земљи која нас никад није напала. Ако нам није помогла кад год смо очекивали, није нам ни одмагала. Онима који су нас пре дванаест година дивљачки напали злочин је великодушно опроштен или се не помиње, а Русији се и даље замера што ослабљена и лоше вођена, није због нас ушла у сукоб светских размера. Она је крива што је повукла своје војнике са Косова, не желећи да уђе у састав окупаторских снага.

Дочек српских фудбалера у Калињинграду

Попут људи који се сете Бога кад западну у велике тешкоће, неки се међу нама сете Русије кад их снађе несрећа, кад почну временске непогоде. Зато се, ваљда, код Ниша и гради невелики аеродром. Чусмо, недавно, потресно обраћање Великој Мајци и старшему брату са великог београдског стадиона. Препознајемо и припознајемо братство пошто смо се, батргајући се по свету, прехладили, огладнели и ожеднели. Док нам је било добро, нисмо много хајали за Мајку. Срећом, она је довољно јака да не обраћа пажњу на наше незрело понашање.

Срели смо се у давно време, још онда кад је један руски калуђер навео Растка Немањића да се замонаши не одвративши, при том, поглед од земних потреба свога народа и своје државе. И у најглувљим раздобљима историје ћирилска слова, посејана од Бихаћа до Владивостока, држала су везу између нас. Пушкина, Гогоља, Толстоја, Достојевског и Чехова читамо као домаће ауторе; српски реалисти су незамисливи без руских узора, и Светозар Марковић без Чернишевског; Мајаковски је био барјак наших левичара, а Јесењин, у Пешићевом преводу, водећи песник сентименталне, народњачке боемије. Русија је наш природни духовни простор, свеједно да ли га препознајемо у њеним великим писцима и мислиоцима, на платнима Кандинског, у музици Чајковског и Римског Корсакова или у филмовима Андреја Тарковског.

Вековима тако далека, и тако блиска, она је све што данас имамо у свету, што нам недостаје. Велика Мајка понекад превише рачуна са нашом способношћу да се сами сналазимо у бурама и вртлозима, прецењује нашу памет, то јест нашу снагу, без које памет не вреди много. Она нас штити и кад нас, обузета својим бригама, не види и не чује. Толико смо блиски да нас понекад одбија та безизлазна, неизлечива близина. Русија нас разуме и кад нас не види, а не види нас увек, јер смо одвећ мали, превртљиви и својеглави.

На питање које поставља један Чеховљев лик из приче „Шведска шибица“:

„А Срби се побунили опет! Не разумем, шта им то треба!“

могли бисмо, данас, овако да одговоримо:

Бунећи се, показујемо да смо живи. Подсећамо да нас, иако смо мали као дечак из Кочићеве приче „У мећави“, још негде има.

Нека Бог чува Русију, па макар нам никад никакву помоћ не послала. Она нас штити својим постојањем, благословеним пространством.

…Деда моје супруге својевремено је сасвим озбиљно изрекао речи које, по мерилима нашег обичног света, изражавају суштинску повезаност два народа:

„И Руси су Срби, само што немају крсну славу“.

Одломак уводног текста из књиге Милована Данојлића Русија, наша далека мајка, Catena mundi, Београд 2015.