Нервозни час приповести – Мило Ломпар

Нервозни час приповести Мила Ломпара је друго, измењено и допуњено издање његове књиге о Драгиши Васићу (Модерна времена у прози Драгише Васића, 1996). И после 26 година, ово је једина озбиљна књига о романима и приповеткама познатог међуратног писца. У њој су детаљно анализирани роман Црвене магле, као и све најзначајније приповетке српског писца.

Књигу су препоручили многи, а време које је прошло од првог издања само је показало њену вредност. Међу бројним изменама у односу на прво издање, најзначајнија је она из завршног поглавља. У њему су закључци књиге прожети „биографским, историјским и културним контекстима који употпуњују представу о Драгиши Васићу у историји српске књижевности.”

Мило Ломпар о значају Драгише Васића као писца

Књижевна уметност Драгише Васића обухвата и време пре и време после Првог светског рата, јер је реч о уметничкој прози у којој се оспољава модерно искуство. Драгиша Васић је, дакле, писац оног епохалног убрзања које је модернистичке моменте у српској прози претворило у њен модерни хоризонт. У том историјском и поетичком процесу долази до стапања традиционалних и модерних искустава и поступака. Отуд ова проза кореспондира са традицијама реализма и импресионизма, симболизма и декаденције, јер су оне нужне за сам поетичко-епохални преврат у књижевности двадесетих година XX века.

Путоказ за анализу прозе Драгише Васића подразумева осветљавање егзистенцијалног искуства и приповедних трансформација као чинилаца којима ова проза кореспондира са модерним хоризонтом. Унутрашња двосмисленост епохалног искуства Васићеве прозе најизразитије је тематизована у роману Црвене магле, јер се у њему техника приповедања – везана за реалистичку традицију – одупире његовом егзистенцијалном искуству. Поетичка пукотина између модерног искуства и приповедних облика, која постоји у роману Драгише Васића, опомиње читаоца да модерно осећање света постаје хоризонт приповедања.

Садржај књиге преузмите ОВДЕ.

Из закључка књиге Нервозни час приповести

Његова књижевност је оставила магистрално сведочанство о сукобу вредности, као сржи модерних времена, која онемогућава било какво схватање народа као хомогеног јунака. Њено искуство је пренебрегнуто у корист непосредног ангажмана: био је у годинама када темперамент и емоције у човеку не би требало да превагну над разборитошћу, када амбиције треба да утихњују, а скепса да јача. Упркос томе, кристалисала се велика тајна његових одлука.

Читава национална елита, међутим, живела је у илузијама да ће српске жртве поново, као у рату који је пренела на својим плећима њихова младост, добити признање, да је немогуће да оне буду поново изигране. Није ли, уосталом, Драгиша Васић, баш тих година, казао да му је најмилија његова књига Карактер и менталитет једног поколења? Поново је, дакле, прионуо уз идеју о смислу жртве која доноси лик народа као јединственог бића, иако је његова књижевност сведочила колико је нетачна таква представа о народу.

Испод бројних противречности, Драгиша Васић је носио у свом духовном ставу једну целовитост. Нема великог раскола између његовог јавног ангажмана и његовог приповедног умећа, али истовремено постоји раскол унутар тих искустава и тих умећа. Једна амбиваленција испуњава целовити духовни став који успоставља однос према уметности и према животу. Карактеристично је да вредност једног чина можемо проценити у ситуацијама када он успоставља однос према речима које су до њега довеле: амбиваленција речи Драгише Васића бива напуштена и у Првом и у Другом светском рату. Час у којем Драгиша Васић напушта своју основну амбиваленцију, као час препознавања скривене целовитости, у оба случаја везан је за његов чин.

Истакнути припадник Српског културног клуба, Драгиша Васић, у Другом светском рату није у Лондону него у планинама. То је моменат када видимо да противречни спој традиционалног модернизма бива разрешен у корист осећања одговорности и дужности. И баш као што његова проза показује у својим најбољим моментима, који су еминентно модернистички моменти, да писац не може искуство жртве никада довести у исту раван са искуством истине, нити са искуством саосећања или смисла, тако исто његов ангажман показује да кључно у осећању одговорности није реч него чин. Иако сам подлеже бројним тумачењима, чин не подлеже никаквој релативизацији, јер остаје безуслован за човека који за њим посеже. Отуд је амбиваленција Драгише Васића разрешена у његовом чину на начин који је безуслован.

Посебан печат овој поново пронађеној одлучности и убеђености даје околност да овог господина, уместо у Лондону, ратних година затичемо у сукненом сељачком оделу, са белом брадом, остарелог, како се крије по слободним српским планинама. Тих фотографија остало је највише.