Из књиге „Медији и Трећи светски рат“:
Саблазан савремене пропаганде је што се не види начин како би се њене химере могле разбити, осим да се подиже друга таква пропаганда, па да онда нови монструм убије старог монструма. Таква операција је, у неком смислу, у току. Уместо демократског плурализма информисања успоставља се тоталитарни плурализам пропаганди. „Хитлер је“, вратимо се човеку чије су технике надживеле Други свтетски рат, „промовисао тотални рат, који подразумева тоталну мобилизацију; а с друге стране, тотални масакр. Позната су нам ратна правила: сви се морају ускладити с њима, да би рат био тоталан – што значи, рат за истребљење цивилиног становништва (у чему смо били прилично успешни!) – и да би се постигло неограничено коришћење свих снага и ресурса нације за потребе рата. Да бисмо победили не можемо поступити другачије. То је очигледно. Али, да ли се зло заиста може победити злом?“, питао се забринути Жак Елил 1945.
Данас је свет пред истим питањем и пред много страшнијим убилачким ресусрсима. И са питањем: да ли победник у тоталном рату може да сагледа све димензије и бесмисао Пирове победе? Пропаганда и актуелна „доктрина о чoвеку, свету и религији који служе стицању економске и војне моћи“ у томе не могу бити од помоћи. А ратници у граду ни у примисли немају идеју како би то изгледало без суицидалних помоћних средстава, што се, такође, законито, понављало у Кондратијевљевим фазама-Б цикличних криза капитализма, и што је једина нада на коју се сада може рачунати. Можда то, ипак, није мало. „Можда“ – закључак је за нешто наде у епилогу.
Слободан Рељић
Рецензије
Још нема коментара.