Знаци распознавања: прилози за саморазумевање српске књижевности нова је књига др Драгана Хамовића. Она је наставак већ познатог Пута ка усправној земљи.
Хамовић у уводу књиге поставља питање о смислу књижевности у доба савременог империјалног обезличења. Који су знаци распознавања којима се српска књижевност одупире овој уравниловци постмодерног типа? Има ли она снаге за то?
Хамовић је обухватио неколико писаца и тематских целина. Бавио се елементима словенске самосвести у поезији Војислава Илића, али и словенском самосвешћу модерне српске поезије. Показао је да велика тема словенског наслеђа није била само каприц романтичарске омладине већ трајна преокупација српске књижевности и културе.
За историјском свешћу Хамовић је трагао у прози Милутина Миланковића и у делу Милана Кашанина. Двојица пречанских Срба, свако на свој начин, допринели су немерљиво историјском памћењу у нашој култури, а то им је ретко било признавано.
Међу песницима друге половине 20. века, посебна пажња посвећена је Бранку Миљковићу, Јовану Христићу и Браниславу Петровићу. На проницљив начин, Хамовић је показао да је тема националног наслеђа била веома важна у поезији трагично настрадалог песника. Истовремено, детаљна анализа Христићевог и Петровићевог дела показује да традиција из које један песник захвата може бити и шира и разнороднија.
Међу песницима који су посебну пажњу посветили односу према српском језику и његовим могућностима, Хамовић се бавио Матијом Бећковићем. Такође, ту је и рад о незаобилазном Милосаву Тешићу, посвећенику и трагаоцу за савршеним стихом. Оба песника, на свој начин, у затомљеним слојевима језика пронашли су сопствене знаке распознавања, сасвим личне и сасвим препознатљиве.
Ови песници, наставља Хамовић, имали су и своје посвећене тумаче, о којима је у овој књизи такође реч: Радивоје Микић и Јован Делић.
Коначно, као својеврсна надоградња целе књиге, а тиме и допуна њеног теоријског становишта, у седмом делу су приложени текстови о Светом Сави и почетку нашег културног сећања, те о феномену културног национализма.