Прећуткивање Magnum crimen-a и даље траје

Прећуткивање и забране некада су служиле као ефикасно средство за елиминисање из јавности књига које се нису уклапале у основне постулате једнопартијског система у коме су биле постављене јасне идеолошке границе: поштовање култа вође и највећег сина народа и народности, заговарање братства и јединства и водеће улоге једине партије. У тако задатим оквирима одвијао се политички живот али и делатност у области културе.

Сада живимо у вишепартијском систему неконсолидоване демократије и морамо признати да смо успели да постигнемо одређени напредак у начину како се књиге веома афикасно склањају из видокруга и пажње наше јавности. Више нема административних забрана и директно политички инспирисаних забрана, сада је на делу јасно профилисано и организовано прећуткивање и свесно избегавање да се у медијима говори и пише о некој књизи која не спада у сферу политичке коректности која је сада заменила политичку подобност, али се њен ефекат своди на исто. То није само реликт старог једнопартијског и идеолошки зацементираног система, то је систем који је само доживео одређене корекције али његов је резултат исти – неподобну књигу оставити без медијске пажње и на тај начин је скрајнути без обзира на њен историјски и културолошки значај.

Прећуткивање и процењивање политичке коректности (подобности) основни су механизми помоћу којих се и негира постојање и представљање књига и издавачких подухвата који се не уклапају у пожељну медијску слику обликовану од стране идеолошког апарата владајуће странке и начина вођења културне политике.

Како функционише овај добро разрађени механизам могли смо видети на примеру представљања интегралног и нецензурисаног издања Magnum crimen-а великог историчара Виктора Новака. Без обзира што је то за наше прилику у сваком погледу била несвакидашње представљање ове књиге и то пред препуном великом салом Коларчеве Задужбине у нашим медијима се појавио само краћи текст у Вечерњим Новостима и приказ овог догађаја у недељнику Печат. Веома је занимљива и речита чињеница да у недељном прегледу културних дешавања који се појављује у суботњем додатку за културу у Политици није објављена вест о одржавању овог представљања, а ни на улазу Коларчеве Задужбине није био истакнут одговарајући плакат што се иначе чини за све остале промоције и предавања. Ни једна телевизијска станица није нашла за сходно да посвети ни секунд пажње овом изузетно значајном не само културном и издавачком подухвату.

НАРУЧИТЕ ОВДЕ MAGNUM CRIMEN!

Шта можемо закључити после оваквог мука и прећуткивања? Једини логичан став може бити да је књига Magnum crimen и даље скрајнута и на неки начин и даље забрањена као што је то била и њена судбина од тренутка када се појавила након Другог светског рата. Разлози су готово исти, само се променио историјски и политички контекст. Она је некада нарушавала идиличну слику о изградњи братства и јединства наших народа социјалиистичке Југославије, а сада она може да поремети водећу улогу наше најевропскије владе у њеној улози гаранта развоја добросуседских односа као основног услова одржавања стабилности на Балкану.

Представити у нашим медијима интегрално издање књиге Magnum crimen Виктора Новака у којој су дати научни и аргументовани увиди како су стваране претпоставке за геноцид над српским народом и, што је још важније, описана улога Римокатоличке цркве у подржавању убилачког усташког режима, само би довело у питање овако драгоцену и тешко изборену улогу наше владајуће номенклатуре. Као да се историја упорно понавља јер се стигматизација и хајка која прати ову за српски народ изузетно важну књигу и даље наставља, само сада у измењенимм околностима, друштвеним актерима и на много софистициранији начин.

Милорад Екмечић је о судбини књиге Виктора Новака записао: “Одмах по објављивању прву оцену књиге учинила је – Congrgatio sancti Offici – стављајући је на индекс забрањених књига. Загребачке новине су то објавиле у децембру 1948. године, девет месеци по изласку књиге. У југословенском јавном мњењу је књига доживела невиђен успех. Дело Виктора Новака Magnum crimen је прошло кроз огањ критике као ниједна књига пре и после тога. Не види се да је близу краја обрачунавање са казивањем о њој. Оно је ипак остало, а биће све удиљ више него једно велико научно и истраживачко остварење. У модерно време постоји тенденција да се нагласи његова политичка улога 1946, или да се у њему види дух масонске нетрпељивости према клерикализму. Напади на књигу постају споменици које хрватски националисти, након слома југословенске државе 1992. подижу за оне који су овде приказани као злочинци“.

Сад Magnum crimen не пролази кроз огањ критике већ је окружено општим медијским муком и прећуткивањем. Зато је и неопходно подсетити како је она настала и шта је била главна истраживачка намера Виктора Новака чија књига је и данас очигледедно спорна и упитна за оне који су спремни да учине сваки уступак само да би и даље били третирани као главни фактор изградње и одржавања добросуседских односа као једног од главних услова даљем процесу европских интеграција Србије.

На овој књизи Виктор Новак је почео да ради пре избијања Другог светског рата али је тек успоставлање НДХ оправдало његову научну делатност. Он је пратио деловање Римокатоличке цркве и развијање њеног клерикализма везаног за Ватикан, што је доводило до сузбијања сваког вида верског и политичког приближавања Срба и Хрвата. Сам Виктор Новак је деловао са позиција интергралног југословенства и зато није ни могао да буде прихваћен у Загребу. Инсталирањем НДХ клерикализам је постао саставни део усташке државе; тако се развио клерофашизам, а НДХ је проглашена за Божију државу. Виктор Новак на страницама Magnum crimen-а, путем сачуваних документа, доказује не само да су Римоатоличка црква и Алојзије Степинац отворено подржавали и благосиљали усташки режим, већ су њени свештеници активно учествовали у спровођењу коначног решења српског питања, у геноциду. Да ли је случајно што је прво издање Magnum crimen-а, изашло 1948. године, откупљивано и уништавано од стране хрватске католичке цркве?

Ово су само неке основне назнаке које прате настанак и живот ове књиге, која се јавља једном у веку, како је то рекао наш знаменити историчар и изузетни познавалац деловања Ватикана и хрватске католичке цркве професор Драгољуб Живојиновић. Међутим, прећутивање и поновни покушај маргинализације ове књиге само показују у ком се правцу одвијају основни токови наше медијске и културне политике.

Ми живимо у средини у којој се свакодневно рекламира књига Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита, а на првом каналу ТВ Војводине можемо да гледамо једносатни снимак представљања ове књиге у Центру за Културну Деконтаминацију Борке Павићавић. Зато и није случајно што књига Magnum crimen Виктора Новака није могла да добије медијску пажњу која она сигурно заслужује. Ова књига је једноставно прећутана и доживљава сличну судбину као и када се појавила (само се сада књиге још увек не спаљују), примењује се метод маргинализације и прећуткивања.

Пуна сала Коларчеве задужбине на представљању ове за српски народ судбински важне књиге буди наду да и поред свих забрана и прећуткивања истина о геноциду над Србима и улози хрватске католичке цркве у успостављању и одржавању усташког поретка не може бити никада заборављена и затамњена, ма колико се трудили и савремени политичари следећи пут изградње добросуседских односа, као што је то некада чињено са ширењем братства и јединстава, уз основни услов да се не спомињу и обележавају жртве и страдања српског народа, који је морао и онда али и сада да испашта своју историјску тежњу да створи своју државу и оствари националне и историјске интересе.

НАРУЧИТЕ ОВДЕ MAGNUM CRIMEN!

27 . октобар 2015. године                            

Маринко М. Вучинић