Да ли Блискоисточна криза има крај?

Слободан Јанковић, на основу развијене и продубљене анализе обимне грађе и литературе посвећене различитим аспектима продужене блискоисточне кризе, убедљиво предвиђа да у Светој земљи и око ње мира задуго неће бити.

У основи студије др Слободана Јанковића Блискоисточна криза: рат без мира лежи ауторова докторска дисертација „Препреке мировном процесу на Блиском истоку: Анализа мировног процеса од 2007. до данас“, одбрањена 2014. године на Факултету политичких наука у Београду. У односу на текст дисертације, рукопис књиге Блискоисточна криза: рат без мира озбиљно је дорађен и дограђен, осавремењен освртом на најновија збивања и процесе на Блиском истоку, додати су многи нови подаци и развијена раније само наговештена аналитичка усмерења, тако да је студија много добила на свеобухватности и поузданости. […]

Јанковићев приступ слојевитој тематици блискоисточне „квадратуре круга“ одликује се складним и функционалним повезивањем дијахронијске и синхронијске димензије такорећи перманантне кризе и врења у том стратегијски, политички, економски, али и метафизички битном региону света. Аутор уме да у дисконтинуитетима препозна дубинске континуитете једне динамике за коју, у закључку, предвиђа да се може разрешити само у есхатолошкој равни. Ово окретање погледа ка есхатону никако не указује на неку ванначну парадигму Јанковићевог погледа на историју у садашњост, већ, напротив, сасвим реалистично прихватање немогућности да се у овом тренутку (а можда и уопште) рационално, на основу објективних сазнања и научне анализе, предвиде коначни расплет и трајно решење сукоба у Светој земљи и око ње.

У студији се јасно показује, и доказује, да су ти сукоби одувек били вођени и усмеравани интересима великих сила и локалних актера, интереса који су били све само не духовног или искрено миротворног реда. При тому се сви ти дугорочни и краткорочни интереси и укључени чиниоци диференцирано и у интеракцији минуциозно прате и разлажу.

Јерусалим у средишту цивилизација

Не избегава се, међутим, ни указивање на специфични цивилизацијски хумус тла на простору Блиског истока, са средишњим положајем Јерусалима, без чијег је хеуристичког подразумевања и уважавања сваки покушај да се суштински продре до језгра проблема у крајњем извођењу безнадежно недостатан и јалов. Није свакако случајно то што и аутор одличне књиге о истој проблематици, али сагледаној из нешто другачијег, већма религиолошког угла, хрватски научник Борис Хавел, своју опсежну студију Арапско-израелски сукоб (Загреб, 2013) закључује истицањем пулсирајућег есхатолошког хоризонта блискоисточне саге, па каже, поред осталог: „Те теолошке перцепције могу израсти у перманентна средњострујашка есхатолошка тумачења, могу бити привремена или могу изњедрити сљедбу.“ (стр. 585)… „И ту лежи јединственост Свете земље: упркос свој шароликости владара те политичким и културолошким дисконтинуитетима, у њој постоји једна константа, која је присутна у сваком раздобљу које се загребе и које се истражи. Та константа је религија. У константу не спада интензитет религијског сентимента, начин практицирања религије, њезина форма, структура, хијерархија, па чак ни сама доктрина, упркос постојању канона који стално надахњује покрете повратка на изворе вјере. Константа је религија као опћенит, често неизрецив и неухватљив, али свеприсутан и дубок осјећај постојања божанске силе која управља збивањима и води их к предодређеној кулминацији“ (стр. 581). […]

Осећај за есхатолошку пројекцију блискоисточних збивања ни у чему не утиче на Јанковићево чврсто теоријски засновано, методолошки доследно, обавештено, исцрпно и аналитички проницљиво предочавање онога како су и чиме су, „с ове стране есхатона“, током деценија, а раније и векова, смртници и овоземаљски „богови“ доприносили да Блиски исток учине једним од хронично најнеуралгичнијих  региона на планети.

Различите равни Блискоисточне кризе

Немогуће је, у једном кратком осврту, побројати све његове уверљиве судове и чврсто утемељене закључке, од којих се поједини односе на питања о којима се досад овако озбиљно и кохерентно у науци углавном није довољно расправљало. Поменућу, ипак, као илустрацију, Јанковићеву способност за епистемолошки плодно повезивање броделовске равни процеса дугог трајања, геостратегијских и геоекономских детерминанти регионалних процеса, као и стабилних доктрина и променљивих тактика најважнијих локалних и ванрегионалних протагониста блискоисточне политичке, војно-безбедносне и економске партије на просторно омеђеној, пренатрпаној шаховској табли Блиског истока.

Као нарочито вредне пажње поменуо бих, примера ради, начин на који је Јанковић у ткиво студије уклопио животно питање воде на Блиском истоку, као и праћење постепене еволуције „скандалозног“, а крајње рационалног узлета прагматичне сарадње Израела и заливских монархија, на првом месту Саудијске Арабије. Не могу, а да се овим поводом не присетим како је још крајем осамдесетих година Дејвид К. Шиплер, добитник Пулицерове награде, у упечатљивој књизи Арапин и Јеврејин. Рањене душе у Обећаној земљи, откривао како се заклети арапски непријатељи Израела без комплекса лече у елитној јерусалимској болници „Хадаса“. У њеном породилишту је, поред осталог, на свет дошао будући јордански краљ Хусеин…

Аутору је својевремено била стављена примедба да његова објашњења и судови нису изведени из „конзистентне теоријске основе“. Мени се, напротив, чини да је позитивна одлика Јанковићевог метода неробовање било којој теоријској догми, али и узимање у обзир свих релевантних теоријских поставки и увида савремене политикологије и друштвених наука у ширем смислу. То није еклектицизам, већ истраживачка зрелост, условно речено, „посттеоријског времена“, која емпиријски упућује на недостатност и ограниченост примене сваког апсолутизованог теоријског модела на животно сложену проблематику која се опире интерпретацијском угуривању у „Прокрустову постељу“ логички можда и савршених научних теорема.

Аутор уме да у дисконтинуитетима препозна дубинске континуитете једне динамике за коју, у закључку, предвиђа да се може разрешити само у есхатолошкој равни.

Књига без импровизација

Са друге стране, у Јанковићевим анализама нема ни импровизовања ни недозвољене селективности у аргументацији, већ се он методично суочава са немалим мисаоним, али и моралним изазовима задатка који је себи истраживачки поставио. Слободан Јанковић није од соја вредносних неутралиста и етички неосетљивих трагалаца за смислом ствари, за шта се понекад лицемерно, незналачки или наивно претпоставља да је conditio sine qua non легитимног бављења науком. Њему су ближи они који више страдају од оних који страдања понајвише узрокују. А на Блиском истоку, кад је о тзв. „обичном човеку“ реч, страдају сви. Важно је истаћи да се таква, ваљда разумљива људска наклоност код Слободана Јанковића ни у чему не одражава на објективност и методолошку скрупулозност приступа темама и актерима блискоисточних замршених збивања која по правилу носе много привида, а мало транспарентности.

Не само насловом, већ укупним интелектуалним ставом и основном поруком, студија др Слободана Јанковића Блискоисточна криза: рат без мира асоцијативно нас враћа на познату књигу америчког историчара и публицисте Дејвида Фромкина Мир за крај сваког (могућег) мира (A Peace to end all Peace) и на саркастични коментар мировне конференције у Паризу (1919–1920), из уста будућег британског фелдмаршала Арчибалда Вејвела, који је Фромкин узео за мото свога дела: „После ’рата за окончање рата’, изгледа да су они у Паризу били веома успешни у успостављању мира за окончање мира.“ Својом у сваком погледу вредном и успелом студијом др Слободан Јанковић, на основу развијене и продубљене анализе обимне грађе и литературе посвећене различитим аспектима продужене блискоисточне кризе, убедљиво предвиђа да у Светој земљи и око ње мира задуго неће бити, али подједнако уверљиво објашњава и зашто га (све) неће бити.

Ваља се надати да ће монографија Блискоисточна криза: рат без мира, кад буде објављена, побудити занимање широког круга читалаца и да ће подстаћи корисну стручну расправу у научној заједници. Ако такве расправе буде, што, без обзира на квалитет књиге и иновативност неких ауторових поставки, у нашој средини уопште није извесно, пажњу би свакако требало да привуку Јанковићеве антиципације будућег развоја, смера и могућих сценарија мировног процеса на Блиском истоку.

(Одломак из рецензија проф. др Дарка Тансковића за књигу Слободана Јанковића Блискоисточна криза: рат без мира, Catena mundi 2019)

Др Дарко Танасковић