fbpx

Из „Духа самопорицања”: Крлежа о Виктору Новаку

Када се пажљиво прочита шта је Мирослав Крлежа писао о Виктору Новаку, постаје потпуно јасно и зашто је Magnum crimen, привидно толерисан, заправо био дубоко непожељна књига у комунистичкој Југославији.

Карактеристичан је несумњиво лични афекат и зажарен тон у часу када се главноредакторски дух дотакне лексикографског помињања Ива Ћипика: „Треба знати прије свега да је тај setebandijere, трогирански Рагузео, Далмата, Самосрбин, дворска будала, агентпровокатор, талијанаш и одрод, старчевићански апостата, камелеон по наруџби, а никако ‘хрватски књижевник’.“ (М, 183) Међу овим одредницама и именовањима Ћипика посебну пажњу привлачи реч oдpoд: она открива успламтели Крлежин афекат према идеји одрођавања, као и према човеку који се одроди, отуђи од својих најближих, од свога рода, народа, који постане отпадник. Овакав афекат нам сугерише да Крлежа у енциклопедијским стварима – насупрот начелним изјавама – подразумева да је понашање с оне стране верности роду – негативно понашање. Отуд је напуштање хрватског рода – као код Ћипика – било довољно да изазове вулканску лаву Крлежиног енциклопедијског незадовољства.

До тога је могло довести и свако истрајавање на интегралном и унитарном југословенству. Постоје, дакле, два политичка правца која надахњују негативитет Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике. Оба су сплетена у Крлежиним опсервацијама о Виктору Новаку. Занимљиво је да их прати – као сен, као ноћна мора, као рђава савест – реч oдpoд. Јер, у редактури лексикографске белешке о Франу Левстику, наишавши на синтагму „нападаје отпадника“, Крлежа наглашава њену проблематичност и неразумљивост у непосредном контексту, па поставља питање: „Што су у овом случају ’отпадници’?“ Онда неочекивано и лишено било каквог подстицаја наставља: „По свој прилици национални одроди типа Виктора Новака.“ (М, 424) Зашто за Крлежу није довољно да посегне само за карактеристиком oдpoд него он – у случају Виктора Новака – мора да појача њен смисао синтагмом национални oдpoд? Крлежин афекат није изазван, дакле, пуким отпадањем од рода, као породице или племена, него отпадањем од рода као народа. Отуд следи да је национално одрођавање нешто што изазива трајну негативну усковитланост у вртлозима Крлежине арбитраже.

Код Виктора Новака, она је привидно мотивисана његовим унитарним југословенством: „Када је ријеч о овој врсти присталица ’југославенског јединства’ типа Виктора Новака, који спадају паралелно с тиме у троваче наших политичких бунара“, ваља знати да је „та врста југословенства сувише очите ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“. Сада долази карактеристично продужавање негативних одређења. Јер, док је могуће тврдити да је унитарно југословенство било један од узрока политичке кризе југословенства, дотле остаје потпуно тајанствено какве везе са тим има Новаков антиклерикализам, будући да Крлежа необразложено наставља: „Исти је случај и с његовим ’антиклерикализмом’.“ (М, 494) Како је Новаков антиклерикализам могао – у духу социјалистичке арбитраже Мирослава Крлеже у Енциклопедији Југославије – бити разлог политичке кризе југословенства? Само као нешто што је означило „пола века клерикализма у Хрватској“, као нешто што је оцртало клерикалну акцију на месту инспиратора и инструмента хрватске културне политике. Новаков антиклерикализам постао је споран зато што је донео критику хрватског клерикализма.

Како је то тешко казати са привилегованог становишта Енциклопедије Југославије, како је то немогуће растумачити из усвојене социјалистичке перспективе, Крлежа посеже за асиметричном симетријом: „Тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини.“ (М, 494) Тамо где треба заштитити хрватску традицију и интересе, појављује се употреба симетрије у енциклопедијској арбитражи, као што свака назнака о симетрији изостаје тамо где бисмо могли осветлити српску традицију и заштитити српске интересе.  Симетрија се, дакле, употребљава да би се – то је дух арбитраже у Енциклопедији Југославије – умањили историјски значај и улога хрватског клерикализма.

То има и своје практичне видове. Јер, коментаришући одредницу о фра Дидаку Бунтићу, Крлежа каже како је „човјек… умро 1922, и без обзира што о томе мисли Виктор Новак, не би се у енциклопедији могао сврстати у инспираторе усташких злочина пуних 20 година послије смрти“ (М, 146). Крлежина алузија има прецизан смер. Његова одлука се позива – у противставу – на мишљење Виктора Новака, чијим увидима Крлежа супротставља своја сећања на фратрову личност.  То делује чудно, јер Новак није изнео никаква сећања. Он је показао како је фра Дидак Бунтић – у писму Исидору Кршњавом, од 7. јула 1914. године – предлагао: „пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука.“ Отуд „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“. У осврту на ове историјске документе, Виктор Новак каже: „фра Дидакове сугестије Аустрија је од себе у свим хрватским земљама спровела, јер су за рата и ћирилица и српска застава биле забрањене.“ (Виктор Новак, Magnum crimen, 1989, 35) Све ове историјске чињенице Крлежа једном главноредакторском одлуком може избрисати, јер нема „импресију да се ради о човјеку кога бисмо могли сврстати међу србофо6е“ (М, 146). Будући да се Крлежина импресија разилази са историјским чињеницама на које је указао Виктор Новак, отворен је пут ка енциклопедијском препознавању националног одрода. Новаково заступање унитарног југословенства – само по себи несумњиво – употребљено је као изговор да би било лакше осудити његову критику хрватског клерикализма. У Крлежиној енциклопедијској арбитражи као да се идеолошки (социјалистички) критеријум појављује да би прикрио и омогућио делотворно поступање у складу са националним (хрватским) критеријумом. То је један од могућих видова асимемричне симетрије.

Извор: Мило Ломпар, Дух самопорицања, Catena mundi, 2015, 161–164.