fbpx

Морамо да познајемо политику великих сила

Велике силе и Срби, Милош Ковић Хашка историја

Да бисмо дошли до слободе и уједињења, али и очували завете морамо да познајемо политику великих сила, истиче Милош Ковић у интервјуу поводом књиге Велике силе и Срби 1496–1833.

Како су „тврдоглави” Срби насупрот вољи појединих моћних европских држава успјели да опстану као народ, али и да се изборе за независну и слободну државу мимо воље појединих моћника, које су им биле идеје водиље те коју је улогу у свему томе имала Српска православна црква, у интервјуу за Глас Српске открива историчар Милош Ковић који је недавно на ту тему написао и књигу под именом Велике силе и Срби 1496-1833.

– Велике силе се први пут као такве појављују крајем 15. века и Срби су били народ који је управо у том периоду изгубио своју независност. Године 1496. пала је последња слободна српска земља, Зета. Значи, појава великих сила некако се поклапа са нестанком српских држава. Ту мислим и на Рашку, Босну, али и Херцеговину. Од тада више не постоје српске државе, али Срби и даље постоје. Они се и даље боре за оно што ће у 19. веку бити названо „ослобођење и уједињење”. И управо у овој књизи покушао сам да то истражим.

Важан детаљ – Срби су имали Цркву. Предвођени том црквом наставили су са борбом. Притом су морали да савладају и вештину опхођења са великим силама. Требало је препознати које су то велике силе и шта оне желе на Балкану. То је вештина коју су Срби генерацијама савладавали што је на крају завршило обновом српске државе – каже Ковић.

Југославија

Српски народ се и даље покушава распарчати. Да ли иза тога опет стоје велике силе?

– Милорад Екмечић је једном приликом рекао да су Југославију створиле велике силе, али и да ће је оне и разбити. Тако се и десило. Срби су прихватили Југославију, каква год она била, јер су на тај начин живели на окупу. И управо због тога је српски народ био спреман на толике компромисе. Југославија је изгубила право на постојање оног тренутка када су велике силе прихватиле уједињење Немачке.

Геополитичка улога Југославије у међународним односима после Првог светског рата била је да заједно са Румунијом, Чехословачком и Пољском створи “прстен” који је требало да “обуздава” Немачку, али и Совјетски савез. Са прихватањем уједињења Немачке и пропашћу Совјетског савеза, Југославија је, гледано из Париза, Лондона и Вашингтона изгубила право на постојање. Тада су велике силе подстакле сепаратистичке покрете. Дали су им медијску и дипломатску подршку, онда и војну.

Срби су можда повлачили и погрешне потезе, али то не мења чињеницу да су Југославију уништиле велике силе.

Највећи успех српског народа у том тешком времену јесте Република Српска. Да бисмо сутра опстали и преживели, по мом мишљењу, потребно је обнављати Косовски завет, као и идеје слободе и уједињења. Данас, сутра или за 50 година. Ако су наши преци то могли, зашто не бисмо и ми.

Како да процијенимо на коју страну данас да се окренемо?

– Сви знамо да Сунце излази на истоку и залази на западу. Да бисмо дошли до слободе и уједињења, али и очували завете морамо да познајемо политику великих сила. Ради се о сложеним процесима, условљеним односима снага између великих. То, између осталог, значи да би требало да се “окренемо” оним силама које су спремне да нас подрже.

Срби имају озбиљну традицију спољне политике. И то нас обавезује. Али некада смо се понашали као да је нема и као да смо јуче „сишли с планине”. Наши преци су умели да играју ту сложену политичку игру преживљавања и остваривања националних интереса у свету великих сила. То је било као у оном вицу где кошарку играју слонови, али и мишеви дају понеки кош, при чему се понајвише труде да не буду прегажени.

Да се вратимо у садашњост и блиску прошлост. НАТО земље и САД су нанели много зла српском народу. Сетимо се етничког чишћења Крајине, Сарајева, КиМ. Присетимо се пројекта асимилације Срба у Црној Гори и Македонији. Бојим се да ни у наредном периоду од њих не можемо очекивати ништа добро.

У Вашингтону су на власти људи који су градили каријере у ратовима против српског народа. Али то, ипак, не значи да би сва наша врата према Западу требало да буду затворена. На нама је и да на тој страни света тражимо потенцијалне савезнике. С друге стране, од три постојеће суперсиле, САД, Русије и Кине, чак две су у кључним питањима на нашој страни.

Ми не треба да очекујемо од Русије и Кине да им српски народ буде национални интерес број један. Али Русија и Кина су велике силе од којих, уколико будемо довољно паметни, можемо да очекујемо подршку у кризним и неким другим нама битним ситуацијама.

Србија на Западу и Истоку Маринко М. Вучинић
Положај Србије у актуелном поретку великих сила

Свјетски поредак се из коријена мијења. Како би он могао изгледати за пет или десет година, те гдје су Срби на тој мапи?

– Моћ НАТО земаља јесте и даље велика, али је све мања. С друге стране, Русија је велика војна сила која је у овом тренутку забављена украјинским искушењима. Али то су искушења која ослобађају руске елите и њену економију од западних утицаја. Када је у питању Кина, према свим економским показатељима она престиже САД. Дакле, ми идемо ка стварању мултиполарног света.

Срби су тренутно “опкољени” земљама НАТО пакта и државама ЕУ. Делови наших територија су под окупацијом НАТО земаља и немамо превелики маневарски простор. Али ми не смемо да дозволимо да се Српска асимилује у једну унитаристичку државу БиХ. Наш интерес није ни да Албанија „прогута” КиМ или Бугарска Македонију. Нити да Срби у Црној Гори буду асимиловани у Црногорце. Морамо се бранити како бисмо преживели. Овде није реч о изазивању великих сила, али да бисмо преживели морамо да пружамо отпор. То треба чинити упорно, стрпљиво и промишљено.

Извор/цео текст: Глас Српске