Обдукција „Друге Србије“

Проф. др Слободан Антонић о новој књизи професора Мила Ломпара, Полихисторска истраживања .

Есеј „Тријумф колонијалне свести: Латинка Перовић“ заузима средишно место у овој књизи, како по свом обиму, тако и по значају. Он је дуг 109 страна (115–224), и могао би, само да се сложи крупнијим словима, бити књига за себе.

Овај есеј је, за мене као социолога, посебно вредан међу десет огледа који чине Полихисторска истраживања, и управо о томе говорим. Занимање проф. Ломпара за Латинку Перовић долази отуда што је ова историчарка један од кључних идеолога данашње, како то Ломпар назива „окупационо-колонијалне моћи“ у Србији (119).

У овом есеју Ломпар анализира најновију књигу Латинке Перовић Доминантна и нежељена елита (2015), чији су издавачи Данас и Радио телевизија Војводина. У прилозима РТВ посвећеним овој књизи, Перовићева, која је још раније названа „мајке Друге Србије“, сада се слави као, дословце – „суперстар“ (!?).

Писање ове утицајне јавне личности проф. Ломпар подвргава стрпљивом сецирању, систематској и пажљивој анализи, првенствено раскривајући идеологију која иза тог писања стоји, њену унутрашњу логику, њене кључне ентимеме – силогизме у којој се велика премиса подразумева, али и анализирајући консеквенце те идеологије за српску културу, па и за све нас.

Ево десет основних Ломпарових налаза.

Иако углед и утицај Латинке Перовић долази од тога што она у јавности наступа као историчар, као и од тога што је Перовићева родоначелник једне утицајне, финансијски и грантовима снажно подржане историографске школе, историјски приступ Латинке Перовић одликује презентистички анахронизам (118) – пројектовање у прошлост садашњих односа, веровања или предрасуда.

Тако се, рецимо, титоизам, у визури Латинке Перовић, представља као транзициона етапа кретања од комунизма (бољшевизма) до атлантизма (американизма) – тог модернизацијског есхатона, те коначне сврхе целе историје (150).

Титоизам је – а Ломпар га сјајно карактерише као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој“ (159), као идеологија и политика, по Латинки Перовић водио у добром правцу – ка атлантистичком есхатону; он је дакле био позитиван, исправан историјски феномен, те су, отуда, и функционери тог поретка исправни, прогресивни актери – укључив и секретара ЦК СКС 1968–1972.

Овакво накнадно учитавање историјског смисла у титоизам потпуно је изван хоризонта саморазумевања актера читаве те епохе, и зато то и јесте школски пример презентистичког анахронизма.

Друго што Ломпар налази у делу Латинке Перовић јесте прикривена апологетска намера – жеља да се идеолошки одбрани, оправда и уконачи садашња структура моћи у Србији, коју Ломпар, као што је речено, назива „окупационо-колонијална моћ“, а која је успешно „сломила јавну вољу за интелектуалним облицима отпора застрашујућим медијским и практичним демонстрацијама“ те моћи (119).

Дајући научни легитимитет тој моћи, њен идеолог заправо хоће да сваки отпор прикаже као незнање, заосталост, глупост, тако да се критика и отпор учине дискурзивно немогућом у јавном простору – свако ко има примедбе на атлантизам аутоматски постаје незналица или фанатик.

Треће што Ломпар налази у делу Латинке Перовић јесте лажно представљање нежељене елите – елите која је, у српској историји, била прогањана и затирана од „доминантне елите“. Ломпар се с правом пита зашто за Латинку Перовић „нежељена елита“ нису били врхунски српски грађански интелектуалци, који су одбили да, како се то каже, „пољубе папучу“ новодошавшем примитивном ауторитаризму – Милутин Миланковић, Брана Петронијевић, Иван Ђаја, Радивој и Милан Кашанин, Јустин Поповић, Милан Грол, Никола Радојчић…?

Ломпар такође подсећа и на Ђиласов безобзирни идеолошки напад на Исидору Секулић, усамљену старицу од 74 године коју трећи или четврти човек комунистичке номенклатуре оптужује да је њена књига о Његошу (Његошу књига дубоке оданости, 1951), како тумачи и наводи Ломпар, „поновни глас буржоазије и релативизација буржоаске позитивистичке науке, као параван за ’прљаву, реакционарну и веома, веома конкретну праксу’ ситнобуржоаских и буржоаских идеолога који данас провирују из запећака у које су их набили рат и револуција“ (154).

Како сви ти људи, пита се Ломпар, којима се данас дичимо, а који су прогањани или осуђени на „јавни заборав“ (damnatio memoriae) нису били „нежељена елита“, већ су српска нежељена елита, у интерпретацији Латинке Перовић, одједном постали Иван Стамболић, Иван Ђурић, Богдан Богдановић, Слободан Инић, Новак Прибићевић…

Ломпар одбија овакву историјску рефлексију наше културе, и објашњава да је та „нежељена елита“ Латинке Перовић заправо била комунистичка алтернативна елита, она која је изгубила у фракцијским борбама унутар комунистичког система, али која није била истинска елита српског друштва, која није била истинска српска алтернативна елита (122–123).

То је, оцењује Ломпар, настојање да се изгради једна „нова митологија“ (132) као облик „колонизације јавне свести“ (196), а само проглашавање за елиту која нас је могла спасти – да је Срби нису одбацили – јесте заправо својеврсна модернизацијска сотериологија пројектована уназад, у историју.

Као четврто, Ломпар у делу Латинке Перовић налази бројне фактографске нетачности, недопустиве за историчара. Читави пасуси у овом Ломпаровом есеју састоје се из реченица које почињу са није тачно (126–7). Рецимо, није тачно да је књига Добрице Ћосића Моћ и стрепње изашла 1969. године јер је она објављена и забрањена 1971; није тачно да је Душан Недељковић био на Филозофском факултету до удаљавања Михаила Марковића, већ је он изгубио своју професуру још две деценије пре тога, итд.

Такође, Латинка Перовић нетачно извештава и о аргументацији која је коришћена у расправи Добрице Ћосића и Душана Пирјевеца, 1961–2, прикривајући и национално-суверенистичке аргументе Пирјевеца – јер позицију овог словеначког интелектуалца треба приказати као проевропску, али прикривајући и интернационалистичко-космополитске аргументе тадашњег Ћосића – јер његову позицију треба приказати као одувек националистичку (133). То је „преварна интерпретација“, оцењује Ломпар (141).

Упућенији читалац може да потврди да и Ломпарове реченице које почињу са „под сумњом остају“, а које се односе на исказе Латинке Перовић, исто указују на нетачности – попут тврдње Перовићеве да је Иван Ђурић „добио у Војводини више гласова од Слободана Милошевића“ (Доминантна и нежељена елита, стр. 327). Не, ни то није тачно, у Војводини је Слободан Милошевић добио 707.674 гласова, а Иван Ђурић 196.117 гласова – што ће рећи да је Милошевић добио 2,5 пута више гласова од Ђурића.

Историчарка која прави оволико фактографских грешака – не говори ли то понешто и о карактеру те ,,историје“?

Пета карактеристика дела Латинке Перовић јесте слављење ауторитарне модернизације. У тој визури, модернизација је „магијска и шаманска реч нашег секуларног свештенства“ (131), а нарочито Латинке Перовић као очигледне првосвештенице те идеологије. Ту се модернизација види као дозвољено насиље које елита сме да изврши над друштвом како би се то друштво променило у правцу у којем то хоће елита, без обзира шта само друштво жели.

Перовићкина „нежељена елита“ могла је да усрећи српско друштво – наравно, против његове воље, али Срби су се одвећ опирали, да би на крају одбацили читаву ту ,,елиту“. Консеквенца оваквог виђења јесте да, наводно, има нечег дубински погрешног у српском друштву, и то не само данас, већ последњих двеста година.

Управо зато је важна историчарка која даје легитимитет и утеху нашим данашњим преумитељима и усрећитељима – и онима који од Срба хоће да направе Швеђане, само ако им се да још један четворогодишњи мандат, и оне који су изгубили стрпљење са овим друштвом па узвикују да ,,у Србији неће бити ништа боље док се не задиме ломаче свете шпанске инквизиције“.

Све њих ова историчарка теши да њихов неуспех не долази од тога што нешто није у реду са њиховом идејом, не, њихова идеја је сасвим на месту, али њихов преумитељски и модернизацијски неуспех долази од тога што нешто суштински, дубински, већ два века, није у реду са српским друштвом, чак са самим српским народом.

Оваква апологија ауторитарне модернизације, указује Ломпар (176 и даље), као нужну консеквенцу мора имати и ауторитарну негацију српских демократских и културних традиција – да, Србија има озбиљну и незанемарљиву демократску традицију, и то не само за балканске прилике, кроз цео 19. век, па и кроз знатни део 20. века; да, Србија је имала демократске капацитете у структури становништва, у менталитету, у култури…; зашто они нису дошли више до изражаја, то је више стицај несрећних историјских околности, не некаве „дефектности“ српског друштва; али све што је важно и вредно у нашој традицији треба исмејати, негирати, умањити – томе и служи читава ова идеологија и њена водећа „историчарка“.

Шесто, упозорава Ломпар, хипергенерализација о неком народу може бити увод у његову нихилацију – претерано искривљено приказивање (чак лагање) о неком народу, често и јесте увод у његово уклањање. Читав дискурс ове идеологије, упозорава Ломпар, као да управо томе води.

У том смислу, прављење „нежељене елите“ од Коче Поповића – а да је то успело сведочи и податак да је његовим именом названа дипломатска академија Министарства спољних послова Србије – занемарује управо такве, хипергенералишуће исказе тог југословенског функционера пореклом из Србије. Ломпар цитира (161) речи овог титоистичког политичара, како их наводи сама Перовићева (251), а у којима стоји: „Башибозук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство, Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је то што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на којем су били пре сто година.“

У томе што Латинка Перовић активно ради на „стварању читаве једне митологије око Коче Поповића“ (163), упозорава Ломпар, садржана је не толико одбрана комунизма, већ одбрана титоизма – а сетимо се како га Ломпар сјајно карактерише као „антируско кретање у спољној политици и антисрпско кретање у унутрашњој (159); и ако се опсетимо стварне политике коју је водио овај југословенски функционер пореклом из Србије – управо то и јесте било то „кретање“, као антирусизам у спољној и антисрбизам у унутрашњој политици. Зато Ломпар сасвим оправдано указује да се преко елитизације овог и других титоистичких политичара „брани садашња колонизација наше јавне свести“ (164), односно обезбеђује „продужетак титоизма колонијалним средствима“ (165).

Седмо, Ломпар цитира речи Марка Никезића из 1972, који каже: ,,За четири године рада садашњег ЦК главно политичко питање било је борба са великосрпским национализмом. (…) Решава се ко ће кога у Србији“ (Перовићева 141; Ломпар 166). „У неким стварима превешћемо и на административне мере“ (167). То исто вели и Латинка Перовић: „Нема колебања Савеза комуниста Србије у погледу потребе за административним мерама“ (168). Административне мере – па то вам, у времену у ком се такве изјаве дају, значи претњу затвором. Но, то све није давна прошлост, Ломпар подсећа и на скорашњу изјаву Латинке Перовић дату ХТВ да је однос две Србије „борба на живот и смрт“ (169).

То је, очигледно, читава једна философија акције која неће коегзистенцију различитих становишта, која неће легитимни плурализам идеја, већ која наш друштвени живот види првенствено по моделу „ко ће кога“ и као „борбу на живот и смрт“! Зар су то либерали?, пита се Ломпар.

Осмо, ту је и непрестано минимализовање хрватског национализма, али и свих других – албанског, словеначког, муслиманског… њихово приказивање као чисто реактивног у односу на српски национализам, као и проглашење српског национализма главним узроком распада Југославије. Циљ је утврђивање за вечност комплекса српске кривице. Но „српска кривица“ треба да постоји не само у вези распада Југославије; Србија је, по Латинки Перовић, свој погрешни пут, пут који ју је одвео у катастрофу деведесетих, „сама изабрала почетком седамдесетих година 20. века“ (154/193).

Дакле, није Тито 1972. почистио српске „либерале“, не, ,,Србија“ је тада нешто погрешно „изабрала“, Србија се одрекла „нежељене елите“, па је зато и доживела све што ју је снашло током деведесетих (!?).

Девето, код Перовићеве постоји, указује Ломпар, непрестани појмовни редукционизам: све што је национално своди се искључиво на националистичко, тако да у модерној српској историји не постоје ни национални либерали, ни аграрни конзервативци, ни народњаци, ни патриотски социјалисти… не, постоје само и једино националисти (194). И још један редукционистички низ: Србија мора да се модернизује; модерност је оно што је данас Запад; запад су заправо САД; отуда су мерило ствари и мера успешности српске модернизације – САД (192).

И десето, карактеристично за дело Латинке Перовић, то је што се у њему афирмише реторички трик којим се паланком и паланачким заправо именује сваки отпор – најпре, сваки отпор гурању грађанске Србије у комунизам; па сваки отпор њеном бескрајном пребивању у титоизму; па онда и сваки отпор овом најновијем гурању Србије – угуривању у атлантизам („американизам“, како то назива Ломпар; 207).

У том смислу, Ломпар Философију паланке назива „амблемом“ (171) читаве једне „идеолошке формације“ (207); у њој паланка постаје истозначница, уочава Ломпар, не толико за све што је уопште национално, већ за све што је национално-српско; дакле, паланка није национално-француско, национално-шпанско, а таман посла национално-америчко; не, паланка је само и искључиво национално-српско, паланка је објашњење и за 1941, и за 1991, и за 1999…; јер, у Србији, уз помоћ реторичког трика са паланком, каже Ломпар, „бити националан значи бити унапред крив, унапред одговоран“ (217); а то с паланком такође је претеривање о једном народу, чак лагање о њему – знајући да систематско и дуготрајно лагање о неком народу заиста може бити увод у његову нихилацију.

У вези тога, Ломпар се осврће на став Латинке Перовић која каже да Јасеновац не може бити „метафора историје Срба и Хрвата“ (нав. у Ломпар, 163). То је некако сасвим у складу са систематским ћутањем о Јасеновцу, после 1945, ћутањем у коме је активно учествовала, док је била високи политички функционер, и наша ауторка.

Овде Ломпар цитира Хану Арент која саопштава: „Схватила сам и то поновила много пута: када сте нападнути као Јевреји морате се и бранити као Јеврејин; не као Немац, и не као грађанин света, и не као заговорник људских права; не, него – шта могу конкретно да урадим као Јеврејин!“; а онда, после овог цитата, следи сјајна реченица проф. Ломпара: немојмо се заваравати, „геноцид је заувек метафора историје два народа“ (163).

Тачно – Јасеновац или „Олуја“ и јесу, очигледно заувек, метафора односа Хрватске према Србима.

Коначно, Ломпар кроз ову критику афирмише и аутентично српско национално становиште, а та афирмација је важна у ситуацији када је на делу „западна (америчка) колонизација српског народа“ (221).

Српско национално становиште, по Ломпару, подразумева како демократију, тако и дубоку и снажну националну културу – у смислу неговања једног јасног система вредности. „Отуд је оно“ каже проф. Ломпар мислећи на српско национално становиште, „у односу на идеологију глобализма – субверзивно“! (218)

И то јесте један од кључних налаза овог мајсторског штива што га је написао Мило Ломпар.

Са овим есејем у свом средишту, Полихисторска истраживања заиста постају једна субверзивна, и зато опасна књига, књига која стаје наспрам не само читаве једне доминантне идеологије, већ и наспрам свега што ту идеологију подупире – а то је, на пример, преко осамсто војних база Империје широм света, то је моћна медијска индустрија преко које су успешно колонизовани умови милиона обичних људи, али и интелектуалаца.

Једна књига стала је наспрам толике силе, и то јесте субверзивно, то јесте храбро; али то није сасвим ни безопасно, није безопасно бити њен писац, можда није безопасно бити ни њен приказивач, а можда није сасвим безопасно ни бити у публици на њеној промоцији.

Ако мислите да претерујем одмах ћу вам извести могућу оптужбу из владајуће идеолошке формације. Подсетићу да другосрбијанска одбрана Философије паланке каже да је то „антифашистичка књига“, тако да је онда сваки њен критичар заправо – фашиста; у склопу те матрице и књига Латинке Перовић такође може да добије, рецимо, амблем ,,антишовинистичке“, а у другом кораку можда чак и ,,антифашистичке“ књиге; а онда и њен критичар постаје – зна се шта, приказивач те критике постаје такође – зна се шта; а и посетилац у публици који се усуди да професору Ломпару аплаудира постаје – зна се шта.

Књига професора Ломпара управо зато је важна јер нам каже: Пријатељи, не смемо се дати, они заиста то што раде доживљавају као „ко ће кога“, као „борбу на живот и смрт“.

Хвала професору Ломпару што је написао ову књигу, после ње више не можемо рећи да нисмо знали с чим имамо посла.

(Излагање на промоцији књиге Мила Ломпара, Полихисторска истраживања, Београд: Catena mundi, 2016, стр. 415, одржаној 17. новембра 2016. у Народној библиотеци Србије)

Аутор проф. др Слободан Антонић

Извор: Сведок, бр. 1059–1060, год. XXI, 22. новембар 2016, стр. 4–6.