fbpx

Отворено о страним инвестицијама: А шта ако странци не дођу?

Небојша Катић у својој књизи Из другог угла потпуно демистификује идеолошки мит о тзв. страним инвестицијама!

Српски транзициони театар већ десет година игра само једну представу – „Чекајући странце“. Домаћа економска политика почива на нади да ће се прилив иностраних инвестиција наставити и да ће то спасити посрнулу домаћу економију.

У економском систему какав је настајао на развалинама социјализма, држава није умела да створи нове и другачије механизме којима би управљала сопственим развојем. Транзиционе државе немају аутономни модел развоја и ослоњене су на тржишну доктрину, на страни капитал и инвестиције. Драма економског развоја Србије управо је у томе што зависи од воље и интереса странаца да у њу инвестирају. Ако тог интереса нема, свеједно из којих разлога, нема ни развоја, ни будућности.

Десет година домаће транзиције показало је стерилност економског система и немоћ економске политике. Упркос десетинама милијарди долара које су се слиле по разним основама (кредити, продаја државне имовине, донације), број људи који у Србији ради је све мањи, ниједна озбиљна инвестиција није реализована, а социјални систем је на ивици пуцања. Регионалне и социјалне разлике драматично расту, а спољни дуг улази у зону неодрживог.

Вреди се подсетити – и она Југославија је добијала помоћ, задуживала се, пречесто нерационално трошила и живела преко могућности. Али је при томе и инвестирала и градила, улагала у регионални развој, образовање, здравство, културу. Систем је иза себе оставио дугове, проблематичне радне навике такође, али и имовину много већу од дугова. Транзиција, како сада ствари стоје, иза себе оставља само дугове. Ово није похвала социјализму, ово је покуда транзицији, највећој и најдужој економској кризи модерног времена.

У средишту транзиционе стагнације је финансијски систем, али и опсесивна потреба друштва да се пречицом стигне до вишег стандарда. Под таквим притиском, и у жељи да се одмах покаже супериорност новог система, транзиционе државе су направиле фаталну грешку. Уместо стрпљиво, кроз раст запослености, кроз већу продуктивност и виша примања, ка бољем стандарду се хитало кроз експлозивно задуживање државе и грађана. Овим кредитима је финансиран увоз иностране робе, директно на штету домаће, ионако слабе индустрије. Симболички, али не само симболички, грађани возе све боље иностране аутомобиле, али их потом ломе по лошим домаћим путевима које нема ко да поправља и чију изградњу нема ко да организује и када се новац позајми.

Кључна поука свих успешних развојних модела, од немачког до азијских, заборављена je – без домаћих банака, без домаће штедње, без симбиозе домаће индустрије и банака, као и без државног подстицања инвестиција, не може бити динамичног и здравог развоја. Томе насупрот, домаћи банкарски систем је препуштен странцима, па је процес дезинвестирања додатно олакшан и стимулисан. Из крајности социјализма у коме су банке служиле искључиво одржавању предузећа и социјалног мира по сваку цену, транзициона Србија је стигла у другу, гору крајност – банке служе искључиво интересу својих власника. У интересу је банака да финансирају грађане, јер тако могу наплатити огромне камате, у интересу им је и да финансирају улагања у некретнине, јер се њима најлакше обезбеђује хипотека. Све док новац тако могу пласирати, банке неће ризиковати да финансирају увек ризичне индустријске инвестиције, а вероватно ни да финансирају конкуренцију предузећима својих матичних држава.

Интерес финансијског сектора није нужно и интерес економије као целине, а често је и директно супротстављен интересима економског система. Ако до јуче то није било јасно, сада би морало постати. Домаћи економски систем захтева темељну реформу, а темељна реформа тражи визију, знање, планирање и консензус политичке и економске елите. Док се то не догоди, нешто би се могло урадити без чекања.

Прва мера коју би требало спровести јесте укидање готовинских кредита, одмах, без оклевања, без којештарија о томе како ти кредити подстичу економију. Процес тоњења становништва у дугове се мора зауставити и тај део новца се мора ослободити за привреду и инвестиције. Грађани морају научити да своју потрошњу самере примањима данас, како их живот не би брутално самерио већ сутра.

Истовремено, држава мора направити развојну банку и мора покушати да управља развојем и усмерава инвестиционе процесе. Развојна банка није чаробни штапић и та идеја се може упропастити и пре него што се изговори национални–инвестициони–план. Свеједно, нешто се мора покушати.

Оно мало државних предузећа што је преостало није терет, већ потенцијална, можда и једина, полуга развоја у наредној деценији. Само је погубна кадровска политика сметња да се такав развој и оствари. Променом кадровске политике Србија може учинити више него упорним узимањем нових кредита и ишчекивањем странаца. Странци ће можда доћи, а можда и неће. Креатори економске политике би се морали запитати – а шта ако странци не дођу?

Небојша Катић

Из књиге: Из другог угла