fbpx

Позиција Србије у рату Запада и Русије

Рат Русије и Запада

Рат Запада и Русије добија на убрзању – шта ће бити са Србијом и како наша земља може пребродити ово велико искушење? Нови ауторски текст Бранимира Нешића

Да ли ће после рата у Украјини доћи до нове поделе интересних зона великих сила у свету? Како ће изгледати та нова подела и где ће се повући границе? Да ли нова прерасподела има више етапа? Где ће се у њој наћи Србија?

На ова питања нећу одговарати, она суштински не зависе од Србије, нека се њима баве неке веће и моћније државе. Питање које стављам пред себе је: Како да Србија опстане до тада?

„Сврставање уз Запад“

Као што се од распада СССР-а и сама Русија трудила да се умили Западу, па је данас ту где јесте, тако је и Србија покушавала на све могуће начине да буде прихваћена од стране Запада. Сви наши искрени и не мало пута наивни покушаји да нас Запад прихвати праћени су додатним захтевима и притисцима, којима смо, у другачијем виду од бомбардовања 1999. године, али делотворно можда и разорнијем, посебно били изложени од петооктобарских промена до данас. Уколико наставимо да чезнемо за загрљајем политичког Запада и наставимо да идемо путем који је суштински културни и геополитички ћорсокак за православне Словене, бићемо сурово суочени са неограниченим бројем нових и сталних уцена, а већ смо дошли близу границе националног самопотирања. „Сврставање уз Запад“ у овом тренутку значи издају себе самих и наших најзначајнијих националних циљева и идентитетских одредница. Ради се о савременом облику идентитетског преверавања, који нас води у неповратне и крајње самодеструктивне, дезинтегративне процесе. Зато, без обзира на цену, Србија не сме улазити у блок политичког Запада.

Потпишите петицију против увођења санкција Руској Федерацији  ОВДЕ.

Западно кажњавање Србије

Да ли ће Србија од политичког Запада бити кажњена, макар за пример свим другим малим и средњим државама који се не повинују западним диктатима?

Гласно и јасно: хоће!

Шта подразумева кажњавање Србије? На који начин ће Запад спроводити своју казну? Постоји више планова, који нам свакако нису непознати. Неки од њих су процеси дугог трајања, само се сада, у ратним околностима, они спроводе огољеније и суровије него у мирнодопско време.
Разбијање снага српског народа биће извођено синхронизованим нападом на „симфонију Државе и Цркве“, дакле, спроводиће се на национално-државном, али и на духовно-идентитетском плану.

Разбијање државе Србије

Увођење тзв. Косова у европске институције, притисак на државне власти да признају независност лажне државе Косово, одвајање Србије од политичких и привредних веза са Русијом и Кином, политичка дестабилизација и лагано гашење Републике Српске, довођење на власт још спремнијих западних послушника, основни су циљеви политичког Запада.

Притисак ће се вршити споља на политичком, привредном и економском плану, али неће изостати ни унутрашњи притисци и дестабилизације: откривањем наводних агентурских структура Руске Федерације, подстицањем и изазивањем контролисаних „обојених револуција“, откривањем правих и лажних афера у државним структурама, кроз медијску сатанизацију одређених интелектуалаца, привредника и јавних личности, све са циљем планираног повећања дефетизма, дезоријентације и опортунизма у народу. Проблем је што у Србији заиста постоји висок степен корупције и криминала који се годинама гурао под тепих, тако да можемо да очекујемо да ће се већ до сада прикупљени докази од стране политичког Запада контролисано откривати, све са циљем да присиле српске властодршце да зарад личног опстанка жртвују националне вредности и интересе, а са друге да повећавају незадовољство у народу, које ће бити усмерено на унутрашњи притисак на власти да ураде шта им је задато.

Разбијање Српске православне цркве

У прилог очекиваном жестоком нападу на најзначајнију и најстарију институцију у српском народу, Српску православну цркву, наводимо недавну резолуцију Европског парламента у којој се СПЦ таргетира као дестабилишући фактор на Западном Балкану, као руска испостава која промовише традиционалне породичне вредности. Разбијање СПЦ вршиће се преко Цариградске патријаршије, тј. преко Фанара, који се јасно ставио у службу политичког Запада и НАТО-а. Цариградска патријаршија данас себе не схвата само као „прву међу једнакима”, него и као Цркву која има искључиву привилегију да делује у вантериторијалном капацитету у односу на Цркву у дијаспори, као и да има право да суди у споровима. По угледу на давање аутокефалије Православној цркви у Украјини, почетком маја ове године Синод Цариградске патријаршије, под председавањем патријарха Вартоломеја, признао је „Македонску православну цркву“ као канонски ваљану помесну цркву под именом „Охридске архиепископије“ и примио је у литургијско и молитвено општење клир и вернике ове „цркве“.

Литија у Жабљаку, јануар 2019. Христос се роди
Литија у Жабљаку, јануар 2019.

Дакле, класичан нож у леђа Српској православној цркви од стране „сестринске“ цркве. Мудром данашњом одлуком Светог архијерејског сабора Српске православне цркве ова замка је делимично избегнута, али план је јасан. Можемо да очекујемо у перспективи и фанарско признавање Православне цркве у Црној Гори, потенцијално и Православне цркве Косова; не треба заборавити да је још пред Први светски рат постојао план да се формира Православна црква у Босни и Херцеговини, као и постојање тзв. Хрватске православне цркве у НДХ са Гермогеном на челу за време Другог светског рата. Верујем да ће на адресу Српске патријаршије стићи, ако већ и није стигла, непристојна понуда да јој се ништа од наведеног неће догодити ако се СПЦ одвоји од Руске православне цркве и ако не буде превише таласала када дође на дневни ред признавање тзв. државе Косово. Наравно да наши црквени великодостојници имају довољно искуства и мудрости да у складу са историјом СПЦ овакве понуде одбаце, знајући да све што им је данас на овакав начин дато, сутра може да им буде одузето. Сви верујући мирјани који су чланови СПЦ морају да буду свесни тешког положаја наше Цркве и морају јој на све могуће начине помоћи.

Одговор Србије и српског народа

Да ли Србија има способности и снаге да преброди наведено?

Велика зебња је оправдана, имајући у виду полуколонијални положај у којем се тренутно налазимо, имајући у виду политичку сцену у Србији која се суштински налази у „претполитичком добу“, као и тренутни степен привредног развоја, војних капацитета и морала у Војсци Србије, али и недовољну спремност у народу да се поред прокламација и говора жртвује зарад виших интереса (ова недовољна спремност на жртву је плански, системски и медијски спровођена од петооктобарских промена 2000. године).

С друге стране, иако уморан од 30-годишњег малтретирања и мучења, иако више пута разочаран у политичке прваке, виталност и енергија у народу свакако постоји. У новије време, пример литија у Црној Гори изненадио је све: народ је показао невероватну снагу, упорност и одлучност. Вишедеценијски континуирани рад на духовном и идентитетском плану СПЦ у Црној Гори, као и лични ауторитет блаженопочившег митрополита Амфилохија и садашњег митрополита Јоаникија, у спрези са осталим друштвено-политичким организацијама, свакако је добра смерница шта нам је могуће да чинимо у будућности. Такође, важно је да се подсетимо да је Карађорђу и Првом српском устанку претходила вишедеценијска припрема, прво на духовном и идентитетском, а потом, када се испунило време, и на организационом нивоу.

Потпишите петицију против увођења санкција Руској Федерацији  ОВДЕ.

У овој фази глобалног рата, зарад опстанка српског народа, треба осмислити вишестепене облике отпора. Наравно да јавно не треба откривати планове.

Док не прођу први велики таласи ратне хистерије која је у току, већи део унутрашњих подела и размирица треба да оставимо по страни. Имамо завидно историјско искуство из свих фаза трајања српског народа на овим просторима, имамо довољно паметних, непоткупљивих и национално освешћених људи, само је потребно да зауздамо наше сујете, да схватимо да се њива оре са воловима које имамо, а не са воловима које бисмо волели да упрегнемо, да направимо реалан план и да га спроводимо „испод радара“ у дело.

(Излагање спремљено за округли сто „Србија и Русија – нови изазови за старе савезнике“)
У Београду, 16. маја 2022.