fbpx

Мит, сећање и патриотизам

Моћ, сећање и патриотизам

Милош Тимотијевић разоткрива неолиберални мит да држава намеће патриотизам и сећање на претке – и то на примерима хероја Великог рата.

Милош Тимотијевић (1969), историчар, од 1997. ради у Народном музеју у Чачку; докторирао је 2011. године на Филозофском факултету у Београду, а аутор 25 књига и преко 120 научних радова. Повод за разговор је његова нова књига, Митови новије српске историје, у издању „Катене Мунди“. Поред суочења са истином о нашем заветном идентитету, култури сећања везаној за устанке против Турака, југословенству и комунизму као секуларним облицима религиозности, ту су и друга питања из којих митови и даље „прорастају“, па смо решили да се њима позабавимо у овом разговору.

Познато је да и лично сећање често подлаже деформацијама, и то озбиљним. Тако је и са колективним сећањем, па се Ваша књига, очито, бави анализом различитих слојева „јавног сећања“, који, понекад, прорасту митовима. Да кренемо од кључног питања: коме је, у наше дане, потребна званична култура сећања и зашто?

– Модерне нововековне државе настоје да многим расположивим инструментима моћи и контроле уобличе званичну културе сећања као начин репрезентовања друштвеног система који отелотворавају. Зато је репрезентативна култура у основи државна политичка култура која настоји да у вредносној сфери симбола и митова конструише унифицирано схватање прошлости и доживљај идеолошких топоса неопходних за идентификацију, интеграцију и унификацију народа у „јединствено тело државе”.

Произвођење сећања или заборављања празника посвећених ослобођењу, стицању слободе и проглашавању независности (подизање споменика, меморијалних комплекса и профилисање комеморативних пракси) представљају незаобилазан део симболичне политике модерних држава. Они се постављају у средиште званичних државних идентитетских структура, а у етатизованом тумачењу времена сагледавају се као почетак обнове, нулта тачка прошлости, дан поновног увођења нације у историју.

Између централне и регионалне политике заједничког сећања временом се успостављају сложени и променљиви односи. И о томе сте писали у књизи, бавећи се, између осталог, јавним сећањем на Бој на Љубићу 1815, од Обреновића до данас. Шта се може рећи о локалним особеностима званичних историјских наратива?

– Регионална политичка, економска и интелектуална елита, која креира структуру локалне историјске меморије и њених територијалних топоса, увек има могућност одређивања односа своје средине према централној званичној репрезентативној култури сећања, од подупирања до супротстављања. Друштвено памћење заправо није просто складиштење искустава из прошлости, већ стварање селективних садржаја у смисаони поредак, успостављање склада у прихватању и тумачењу света, при чему се одређени садржаји чувају а други заборављају у складу са интересима владајућих група. У исто време идеологије селективно памћење представљају као аутентично и неискривљено, јер организовано колективно памћење конструише и идентитете.

Актери сећања и његове реконструкције могу бити државни ауторитет, систем образовања, масовни медији, партије, црква, али и породица, круг пријатеља, као и неформалне групе. Памћење заправо живи и одржава се кроз комуникацију. Уколико се она прекине, нестане, или се промени оквир односа у комуникационој стварности, шири се заборав.

Један од митова с којима наступају тзв. „другосрбијански“ интелектуалци је да је српски сељак знао мало или нимало о Косовском завету, и да су наши националистички интелектуалци конструисали великосрпску агресивну причу. У својој књизи, бавили сте се народним схватањем родољубља на надгробницима Западне Србије. Рецимо, наводите један епитаф: Ој путниче! стани овде дужност зове/да прочиташ речи ове:/на бојишту он је пао/и за Српство живот дао:/гонила га жеља мила/да му Српство буде сила/а постиже мисо своју/ кад погибе у том боју. Колико су наши сељаци били свесни Срби?

– Сећање на Велики рат у Краљевини СХС/Југославији најчешће се анализира као део конструкције наратива и симбола званичне репрезентативне културе новостворене државе. Многи облици уобличавања меморијских топоса везаних за жртве Првог светског рата у сфери приватности остали су изван истраживачког фокуса, иако је та врста културе сећања у западној Србији најдуготрајније и најснажније обликовала свест многих генерација људи. Сеоски надгробни споменици и крајпуташи били су и остали најраширенији материјализовани облик сећања на страдања у ослободилачким ратовима, као особени вербално-визуелни систем знакова потпуно прожет патриотизмом. Такви споменици нису настали случајно, нити је то била нека нова и млада традиција. Пракса материјализовања сећања на ратну прошлост у облику надгробних споменика настала је још током XIX века, имала је свој непрекинути континуитет, а све је било условљено патриотским односом сељака према својој држави, локалној заједници, а затим и породици.

Српски сељаци поседовали су развијен национални идентитет, али који се није обликовао према западноевропским обрасцима, већ се и даље темељио на традиционалним предмодерним хришћанским „заветним” основама у којима је Косовски мит и даље имао важно место.

Хришћанско-православна компонента идентитета Срба била је веома жива на селу, при чему се уочава и појава модерних облика идентитета. Нови, индивидуални, облик поимања света био је реалност. У другој половини XIX века људи из народа све више у јавности испољавају своју индивидуалност и личност („самовољан исечак из народне психе”). Тај процес може се пратити и на примеру подизања надгробних обележја и језичке структуре епитафа.

Сељаци су на споменицима све смелије и распричаније исписивали своје биографије (што је последица развоја писмености и привредно-друштвених промена), трудећи се да свима обзнане како су постојали на „овом свету”, и на шта су све трошили снагу, способности и љубав. Када се анализирају ови епитафи уочава се да је највећа „надгробна вредност” била слобода, потом имовина, а најважнија особина храброст, што су били недвосмислени идеали патријархалног села и стамена морална поука будућим нараштајима. Истовремено ураслост у колектив и даље је била јака, па се израсло „ја” уподобљавало са већ устаљеним етно-психолошким обрасцима понашања. Поред тога поруке на споменицима увек су биле и под снажном контролом сеоског јавног мњења. Родбина није могла без последица да незаслужено хвали покојника, јер би морална осуда сеоске средине била дуготрајна и неумољива, те су зато епитафи када је у питању личност покојника истинит историјски извор. Сељаци су волели да на својим споменицима истакну како су покојници најпре били „добри Срби” (са преко 20 других позитивних ознака), па тек потом добри домаћини, супрузи, очеви, радници, ратници и људи. Из таквог позитивног односа према свом народу као да су проистицала сва остала пожељна својства појединаца. Национални карактер посматрао се из снажног сународничког осећања и јаке преданости отаџбини и њеној слободи. Тако је патриотизам добио снагу јаког сентимента и „архи-црте”, а отаџбина се волела као свој унедоглед проширен дом. Зато се слобода у епитафима приказивала као најутемељенија егзистенцијална вредност, значајнија од живота и човечности. Такав однос према својој држави и нацији стварао је снажну покретачку и кохезиону силу, и показао изванредно дејство у обликовању патриотизма многих сеоских нараштаја. Култ жртве био је средишња морална вредност, а изграђивање човека у виду јунака, важан задатак у васпитању будућих нараштаја. Сећање на мирнодопски живот није био важан, а јуначке особине покојника потиснуле су из тако презентованог сећања на прошлост сву тегобу и ужас рата, све језиве смрти појединаца, као и накнадну патњу породица.

Бој на Љубићу - једна од битака овековечених у народном патриотизму
Бој на Љубићу – једна од битака овековечених у народном патриотизму

Пишете у књизи: „За разлику од државе, династија и интелигенције, српски сељаци из западне Србије самостално су изграђивали и чували свој идентитет везан за државу, народ и веру којима су припадали. Гордо, али са лирском родољубивом поруком, на споменицима су истицали заслуге својих предака за стварање Србије.“ На шта нам још указују крајпуташи и спомење на гробљима?

– У епитафима се јасно види виталност народа, а лако уочљива одлика је један изузетно високи оптимизам свих порука. Овоземаљски живот нико није доживљавао као муку. Натписи су тако обликовани да из њих „избија” пуноћа живота и тежња да се победи ништавило. Прећутани су многи животни неуспеси и изневерене наде. Живот сиромашног сеоског света био је препун патње, али надгробни натписи су ведри и пркосни. Људи су се мирили са оним што губе и немају, а поносили са оним што је преостало и што су стекли. Да би се опстало и наставио живот, били су неопходни снага и храброст, велика вера у себе, а најпре у лепоту живота. Најстарији слојеви народне религије садрже концепт „весеља” као облик пркоса смрти и одржавања заједнице са прецима, што је свакако основна подлога за све даље варијанте сећања на мртве.

Дакле, епитафи посвећени погинулим војницима из западне Србије имају јасну поруку животне виталности, која свакако има везу са народном религијом и хришћанством, али поседује и снажну поруку оптимизма у овоземаљском животу. Сеоски свет није величао рат, страдања и смрт, али јесте живот, који је имао свој значај и вредност. Рат је био само једна од несрећа која је погађала село, а споменици материјализовано сећање на мртве и потврда континутета генерација људи који покушавају да се несаломљивом вољом одупру ништавилу смрти.

Аутор интервјуа: Владимир Димитријевић

Цео интервју прочитајте у Печату бр. 714 од 12. 5. 2022.