Шекспир о патриотизму и политици

Када је Енглеска кренула путем потпуне независности од било које стране силе, уздизање и слављење отаџбине била је и неодољива морална дужност, коју је Шекспир извршавао свом силином и лепотом своје песничке речи.

Још од почетка стручне каријере Коста Чавошки је, поред права, велику пажњу посвећивао политичкој филозофији. То је био разлог што је још 1975. објавио књигу посвећену Карлу Поперу и његовој филозофији отвореног друштва. Потом је написао опсежну студију о Џону Локу, a недавно је објавио књигу Политичка филозофија у Шекспировим драмама у издању „Катене мунди“.

‒ Мене су, иначе, увек привлачили велики историчари, мислиоци и песници, па сам тако 2001. био коаутор књиге посвећене апсолутној и ублаженој правди у Есхиловој „Орестији”. И пре него што сам почео да проучавам Шекспирове драме, знао сам да је реч, поред осталог, и о великом мислиоцу. Његова духовна снага огледала се у далекосежним политичким замислима како његовог тако и сваког времена пре и после њега. За све то било је потребно и одговарајуће знање о људској природи, држави, политичком поретку и историји, без којег нема праве политичке филозофије. Шекспир је све то имао – каже академик Чавошки.

Како се испољавају правдa и владавинa права код Шекспира?

‒ Шекспирови дијалози имају антиномијски карактер, па би се тешко могло рећи шта је било његово властито уверење. Тако његова драмска лица изражавају чак 12 различитих идеја правде. По једном уверењу, држава би без правде огрезла у нереду и великом јаду; по другом правда допушта да се пролије крв да би се одбранила слобода; по трећем освета такође представља правду и по њој поступа Хамлет када после силних премишљања убија убицу свог оца; дванаеста је поетска правда тако што се Касије и Брут убијају оним истим мачем којим су убили Цезара. А закон, као оличење правде, штити не само државу као политичку заједницу свих краљевих поданика него и самог краља, његов мир и сигурност.

Посебно анализирате наследно право, али и мотив тираније…

‒ У монархији је наследно право изузетно важно, јер се на престо долази сходно начелу примогенитуре. Плантагенет и његови синови повели су војну против Хенрија Шестог, оспоравајући његово право на престо, јер му је отац Хенри Четврти био узурпатор. Тај сукоб изродио се у Рат двеју ружа – беле јоркове и црвене ланкастерске. Како је у Шекспировим историјским драмама само Ричард Други дошао на престо на легетиман начин (по праву прворођења), испало би да су сви други краљеви били узурпатори, тј. без ваљаног titulusa. Отуда кад Шекспир помиње тиранина, он заправо има на уму тиранина по начину вршења власти. Архетип тиранина јесте Ричард Трећи, који заслужује такав назив, како по начину доласка на престо, тако и по средствима која је користио. Пошто се дочепао круне, Ричард Трећи непрестанo чини непојмљиве злочине, међу којима највеће згражавање изазива убијање његових синоваца који су били невина деца.

Да ли је судбина код Шекпира неизбежна, усуд, зла коб? Може ли се бити јачи од судбине као што жели Јулије Цезар?

‒ Шекспирове драмске личности велику пажњу су посвећивали Фортуни. У једном значењу то је случај (casus), односно ненадани и непредвидљиви стицај околности. У другом значењу посреди је персонификована надљудска сила која, по свом хиру, односно ћефу, бира кад ће и шта ће коме подарити или ускратити, посрећити или наудити. Напослетку је и реч усуд или коб (fates), која означава оно што је предестинирано, па се као унапред предодређено и неумитно никако не може избећи. Највећа невоља је у томе што је Фортуна не само непредвидљива, него и ћудљива, хировита и превртљива. И по Плутарху и по Шекспиру, њој ни Јулије Цезар није могао одолети.

Наводите: „Тешко да је иједан песник изразио толико дивљење према својој земљи. Енглеска је главни лик у Шекспировим историјским драмама”. Шекспир и патриотизам?

‒ Године 1588. Енглезима је пошло за руком да поразе до тада непобедиву шпанску Армаду, што је изазвало бујицу национализма, па је и Шекспир био прожет истинским родољубљем. Чак би се могло рећи да би без патриотизма његов политички карактер био ништаван. Када је после победе над шпанском Армадом, која је угрожавала сам енглески протестантски идентитет, Енглеска кренула путем потпуне независности од било које стране силе, уздизање и слављење отаџбине била је и неодољива морална дужност, коју је Шекспир извршавао свом силином и лепотом своје песничке речи.

Поуке о томе шта владари код Шекспира треба да чине издвојили сте у политички катехизис. Колико ту има мудрости, користи, макијавелизма?

‒ После хиљада вредних књига о Шекспиру, врло је тешко бити оригиналан. А ја сам прочитао само 140 књига и чланака, посвећених политици у Шекспировим делима. Но ако има нечега у овој мојој књизи колико-толико оригиналног, то је политички катехизис који сам писао по угледу на Макијавелијева „Разматрања о првих десет књига Тита Ливија”. Реч је о саветима како се власт осваја а потом што дуже одржава. То, међутим, није права мудрост јер она увек подразумева и моралну исправност, него практичка разборитост која се не клони морално спорних, па и одурних поступака. Онај ко се бави практичном политиком, а нарочито ако стреми врховној власти, мора повремено, кад му то нужда и дате околности налажу, прибећи и морално зазорним средствима. Владара притом не треба много да забрињава прост народ, који се олако предаје вођству лоших и изопачених људи, па се чак дешава да луди воде слепе. А и пса слушају – вели краљ Лир – кад је на положају.

Извор: Политика