Стефан Првовенчани: осам векова од крунисања

Из предговора

Отац три краља и једног архиепископа, писац и владар у бурним временима, Стефан Првовенчани представља  личност од формата по балнсу између духовног и профаног бића. Израз који је дао својој личности и епохи у којој је деловао, постаће владарски модел  свих потоњих изабраника и светли узор народа.

Текстови које Вам препоручујемо овом приликом антологијског су карактера и осветљавају историјски значај Стефана Немањића из више углова.

Историографски приказ Краљеве владавине доноси студија Станоја Станојевића, која већ дуго издржава пробу времена. О контроверзама везаним за обред крунисања Првовенчаног краља, синтезу, најубедљивију на ту тему, је написала Смиља Марјановић Душанић.

Књижевни рад Стефана Првовенчаног представљен је његовим најутицајнијим делом, Хиландарском повељом, а њижевноисторијски приказ његовог стваралаштва остварила је Љиљане Јухас Георгиевски. Као најрепрезентативнију  модерну рецепцију тог стваралаштва одабрали смо есеј Милана Кашанина.

Формалне аспекте посвећења Стефана Немањића (монаха Симона) открива нам научни увид Данице Поповић. Значај Краљеве светости у периоду обнављања српске државне грађевине описују Јанићије Ђурић, Станоје Станојевић, те реалистични Љубомир Дурковић Јакшић.

Посебан тон даха вечности даје импресија митрополита Амфилохија у уводној беседи.

Из текста Станоја Станојевића

„Успеси, што их је Стефан Првовенчани постигао за време своје владе, били су знатни и велики. Он је сузбио Вукана и уништио је његове претенсије, утврдио је своју власт у земљи и осигурао престо себи и својој династији, он је дефинитивно спојио Зету са својом државом, он је освојио Метохију, државно и етнички, за сва времена, он је консолидовао државу и трудио се да утврди у њој јединство власти и јединство воље, осигурао је државне границе и утврдио се у Приморју. Он се искрено трудио, да среди прилике у земљи и да залечи тешке ране, задате Србији у почетку његове владе.

Наравно да је и Стеван имао мана. Његова прва жена Јевдокија причала је за њега, да воли жене и да је одан пићу. Те њене оптужбе можда нису биле изнете без разлога. Стеван је заиста правио чудне женидбене комбинације, а изгледа да је волео и весело друштво; бар Теодосије прича, да Стеван „јегдаже бо и на трапезе председеше, тимпани и гуслами јако обичај самодршцем благородних весељаше“.“ (стр. 61-62)