Из “Књиге о Дражи”: Савезници и грађански рат

Из Књиге о Дражи прочитајте други део чувеног меморандума др Живка Топаловића Ситуација у Југославији маја 1944.

Између два дела народне револуције

Већ од почетка 1943. године сви разумни Југословени били су забринути чињеницом да наша велика народна ослободилачка борба против окупатора иде све више ка опасној странпутици. […] Нестајало је све више народноослободилачког рата, а растао је у огромним размерама грађански рат. Борба се развијала и подела вршила на унутрашњим социјалним и политичким проблемима, око тога: какав ће бити будући економски и социјални поредак Југославије, какав њен унутрашњи политички и народносни уређај, каква њена међународна оријентација будућности после рата. Извесна снага Титовог покрета, организациона снага која га држи и развитак му управља и одређује, јесте Комунистичка странка, која је започела комунистичку револуцију бољшевичког типа. Ова социјално политичка револуција надовезује се на општу народну револуцију, уткива се у њу, тежи да уз народну револуцију створи свој партијски оружани апарат, који ће Комунистичкој странци омогућити да после рата освоји политичку власт у Југославији и тако, по бољшевичком примеру искоришћавања туђих снага, оствари свој социјални и политички програм. Ова комунистичка акција, уткана у народну револуцију од самога почетка, добила је моћну међународну потпору од својих пријатеља у иностранству, који су развојем рата постали врло моћан регулатор свих збивања у свету.

Друга страна народне револуције, демократско-национална и некомунистичка, баш зато је и постала врло одлучна у побијању оне стране под комунистичким вођством, јер верује да је то отпочињање грађанског рата око нашег друштвеног поретка, зачетак ликвидације наше државне самосталности, наметање једне нове власти и новог друштвеног и политичког поретка, без слободно изражене народне воље и без везе са нашом народном традицијом и нашом историјом.

[…]

Врло озбиљни и врло репрезентативни људи међу Србима, Хрватима и Словенцима у окупираној земљи састајали су се и договарали у току целе 1943. г. Они су се сагласили на то, да уједине све снаге демократских политичких и неполитичких народних покрета на један заједнички народни и демократски програм. Сагласили су се да се старају да на том програму уједине оба оружана апарата народне револуције, Михаиловићев и Титов. Овај процес духовнога, политичкога, организационог и војничког уједињавања народа, веома је добро напредовао у току 1943. Он је довео до оснивања Југословенске народне демократске заједнице. Ту су се окупиле све српске и све словеначке народне и демократске скупине, изузев комуниста и незнатног дела аутсајдера. Ту је већ ушао један део Хрвата и створени су предуслови да се постигне сагласност и са представницима Хрватске сељачке странке, за чијим вођом др Влатком Мачеком несумњиво стоји велика већина хрватског народа. Крајњи циљ овог народног груписања није да руши Комунистичку странку, него да је придобије за сарадњу и потчињавање општој народној дисциплини. Крајњи војнички циљ овог народног груписања по сили прилика не може бити и није рушење једне од војних формација, а уздизање друге; већ је циљ прекид рата међу њима и укопчавање обе ове формације у општу акцију светске демократије. То се може постићи ако се и једна и друга војна организација наше народне револуције прилагоди општем ратном плану, утврђеном са Савезницима, и посвети искључиво војној акцији; и ако обе признају основна начела демократије, по којима војни апарат не може и не сме да се бави политичким проблемима, те да оставе слободној одлуци народа и народних представника сва питања о будућем политичком и социјалном поретку у Југославији.

Поступак Великих Савезника

За успех овога значајнога посла око унутрашњег смирења, прекида грађанског рата, враћања народне револуције са странпутице ка народноослободилачкој борби противу окупатора, од одсуднога је значаја држање наших Великих Савезника. Хоће ли и они помоћи ове тежње за измирење, или ће се ставити на једну од борних страна и решење југословенске кризе тражити на тај начин што ће заоштрити грађански рат и помоћи једној страни да оружаном руком и у крви задави другу страну? То је питање које смо сви ми, присталице народне демократије и мирног развића у Југославији, са страхом себи постављали. Наше страховање било је, нажалост, врло оправдано. Баш кад је баш посао унутрашњег пребирања великих народних скупина показивао врло видне резултате крајем 1943. и почетком 1944. г., Велики Савезници су пошли обрнутим путем. Они су признали Тита, али се нису старали да и Михаиловићу створе нужне предуслове за успешну борбу, већ су га одбацили и дали једнострану помоћ Титу. Њему су предали огромну масу италијанског оружја и стали му вршити велике лиферације. Сав савезнички пропагандни апарат ставио се на страну Тита. Резултат: огромно појачање грађанског рата и катастрофално смањење борбе и борбене снаге против окупатора – стање које сам оставио у земљи када сам овамо кренуо.

Једнострано потпомагање је погрешка

Не улазим у нагађања зашто су Велики Савезници овако једнострано се определили. Допуштам себи слободу да речем да сва југословенска демократија, до данас сакупљена у Југословенску демократску народну заједницу, а посебно и нарочито сва радничка и социјалистичка демократија, којој имам част такође припадати, сматра ову политику Великих Савезника веома штетном по садашњост и будућност свих народа Југославије, као и по ратне напоре и циљеве самих Великих Савезника. Ево зашто ми имамо такво уверење.

Покрет ђенерала Михаиловића усвојио је онај демократски народни програм који су израдиле уједињене демократске скупине. На народном конгресу одржаном крајем 1943 г.[Светосавски конгрес у Ба, почетком 1944. прим. ур.] у слободним српским планинама, створен је један заједнички народни програм и основана Југословенска демократска народна заједница. Социјалне, политичке и моралне идеје за које се бори војска под командом краља Петра II и ђенерала Михаиловића, јесу идеје које усваја огромна већина Срба, Хрвата и Словенаца. Идеје које представља Тито, намећу се силом, и то само тамо где Савезници помогну давањем Титу модерног оружја које немају његови противници. Кад би Савезници ставили Тита и његове противнике у народу у исти положај: да обе подједнако помажу или обе не помажу, брзо би се показало да је надмоћна она страна уз коју стоји велика народна маса. Једнострано помагање и наметање Тита од стране Савезника, личи на насилно освајање и дубоко вређа осећања правде и достојанства велике већине народа у борби која неће оно што титизам идеолошки представља. На овај се начин не јача љубав и поверење народа према Великим Савезницима и не обезбеђује се миран развитак, већ се ствара стање које ће изазвати све нове побуне и сукобе, док најзад не пробије оно што народна већина хоће.

Имам утисак да Савезници потцењују војничку снагу ђенерала Михаиловића. Тај покрет је војнички обухватио и у потпуности организовао сву војну силу Србије и велике делове Црне Горе, Босне, Херцеговине и Далмације. Оспособљена је за војну службу сва младеж од осамнаест до двадесет и четири године, која редовно одслужује свој војни рок у шуми. Како нема довољно оружја, није уопште увођена у војну акцију главна сила Србије, војска која је пре рата прошла кроз редовну војну обуку и тзв. „Солунци“, који ће одлучно и као челик стајати на бранику српске историје и српске традиције и који, сем за краља Петра, неће да знају ни за каквог другог господара у држави. У овоме су сви сагласни, изузев комуниста.

Сада војска ђенерала Михаиловића располаже са 170.000 пушака. Она се за кратко време може мобилизацијом да подигне на 500.000 људи, већ формираних у војне јединице. Ови ће се људи бранити као лавови против сваког новог освајача, јер ту одбрану везују за целу своју велику прошлост, која једино и зна за такве одбране. Много ће крви морати да проспе онај који хоће да покори Србију. А Тито у садашњем облику долази само као освајач.

Ја ово говорим као пријатељ и са огромним болом у души саветујем Савезнике и молим их: не идите тим страшним путем борбе са српским народом на живот и смрт. Молим да ми се верује: Срби ће се бранити. Срби се неће предати. Срби ће се бранити и тада кад силом буду потчињени. Не намећите им Тита савезничким оружјем! Употребите савезничко оружје на то да се истера окупатор и да онда под заштитом Савезника и Тито и његови противници пусте народу да слободно одлучи: хоће ли краља Петра или Тита за државног поглавара, и хоће ли онакву уставну, демократску и федеративну Југославију какву желе противтитовци, или какву желе титовци. А ако се савезничко оружје, савезничка сила и ауторитет употребе на то да нам се силом наметну Тито и титизам, – онда је то зло рађење. А зло добра никада неће да донесе.

Да напоменем и ту важну чињеницу, да савезничко наметање титизма Југословенима изазива страх и неповерење у свим суседним балканским државама. Национални покрет у Југославији ужива симпатије свих народних демократија на Балкану, изузев комуниста. Насилно поступање са Југословенима изазива оправдан страх, да савезничка победа неће донети слободу националног самоопредељења малим народима, већ оружану интервенцију из иностранства у њихове унутрашње послове и гашење државне независности. Покрет ђенерала Михаиловића због тога наилази на знатну потпору свих демократских, националних снага у свима суседним државама. Своју ситуацију на Балкану Савезници неће уредити, него ће је до крајности компликовати и ослабити насилним ломљељем слободне народне војске у Југославији.

Дужност правих пријатеља

Тито представља једну озбиљну војничку снагу. Комунисти, који тај покрет воде, успели су да му привуку знатан део омладине. Тамо где завлада титизам, то је управо власт деце над родитељима. У томе је слабост титизма, али и његова борбена снага. Он је такође око себе прикупио знатан део социјално упропашћених, којих је нажалост много у једном рату где су Немци и Италијани систематски гурали у крваво расправљање око свих старих верских и националних спорова: једно племе против другога, један народ против другога, једну веру против друге, а сами безобзирно три пуне године пљачкали, палили и убијали. Титизам се под вођством Комунистичке партије оснажио и развио из разорене државе, разореног друштва, разорених религија, разорених стотина хиљада породица, из пожара, пустоши, беде, дивљег међусобног клања, мржње и жеље за осветом. Титизам је сакупио око себе, поред снага које знају шта хоће (комуниста) и масу незадовољника који просто хоће да даду израза своме незадовољству. Из овога скупа у коме су једино комунисти конструктивни и сложни (и зато у њему искључиво и владају), не може изићи ништа позитивно. Али као рушилачка снага, као борбена сила у рату, ова око Тита сакупљена војска јесте фактор са којим се мора рачунати.

Међутим, далеко је бројнија она друга сила у живим народима која је мање бучна и коју чини још неупропашћена сељачка и грађанска маса. Над душама те масе влада национално осећање српско, хрватско, словеначко, албанско; владају вере православна, католичка, муслиманска, јеврејска; владају историјске традиције; влада жеља и потреба за својом народном државом; влада поверење у покрете којима су кроз дуге године припадали и у људе који су их водили. Ко може озбиљно веровати да је титизам са својом омладином у стању да збрише целу ову вековима стварану народну традицију? И ко може веровати да ће се она велика већина зрелих људи и жена у народу просто подврћи новоме вођству новотара, деце и деструктивних незадовољника? Не. Традиционални народни покрети су и данас у Југославији знатно јачи од револуционарних подухвата, и они могу из себе дати и дају знатне борбене оружане снаге. Те снаге не треба одбацивати. Са њима се мора у првом реду рачунати. Таква је војска ђенерала Михаиловића, такве су националне војске Хрвата и Словенаца које су у формирању.

Из општих прилика у којима су се нашли, створила су се досад два велика пола у народној борби Југословена и формирале су се две војске. Није разумна политика упућивати једну од тих војски против друге. Разумна је политика раздвојити их и каналисати, управити њихову акцију ка општим циљевима. Срећом, Савезници имају велики ауторитет над обадве војске. Дужност је Савезника да озбиљно интервенишу и прекину борбу која се води међу тим војскама. Дужност је Савезника да их раздвоје у посебне оперативне зоне и укопчају их у договором утврђени општи план ратне акције на Балкану. Дужност је Савезника да после победе помогну да се народима Југославије и грађанима Југославије обезбеди унутрашњи мир, тако да они без употребе оружја у политичкој борби у миру и демократским путевима могу решити све спорне политичке и социјалне проблеме. Од Савезника и пријатеља ми очекујемо, не да нас завађају, него да нас мире и да нас изведу из унутрашње револуције на стазе демократског мирног развића. Није нимало тешко наћи практичне путеве да се то постигне, само ако има добре воље и правог пријатељства.

Аутор: Др Живко Топаловић

Први део…



КЊИГУ НАРУЧИТЕ ОВДЕ