Један је Ђед

Много је митрополита било, јесте и биће у Српској православној цркви, али само је један од њих од свог – некада послушног, а некада непослушног –  верног народа, добио име – Ђед или Ђедо.

Много је титуларних великодостојника, а мало је омиљених народних главара. Нема тог закона и уредбе, добијене титуле или функције која може да управља осећањем народа.

Право народно поверење стиче се постепено и полако. Много пута преварен, са бројним вођама којих боље да нема, остављен да се сналази како зна и уме, народ са подозрењем и усађеном опрезношћу посматра новоизабраног главара. Дуг је и тајновит пут од поштовања титулара до потпуног поверења и несебичне љубави коју му народ поклања. А поклања му је зато што је стекао поверење. Склад речи и дела, љубав према ближњем, несебичност, скромност, упорност, одважност, храброст сведочења истине „ни по бабу, ни по стричевима, већ по Правди Бога Истинога“, пожртвовање… само су неке од особина којима се стиче поштовање и љубав народа који водиш и представљаш.

Чест је случај у Срба да је показатељ те народне љубави и поштовања име „од милоште“. Тако је кнез Лазар постао Цар Лаза, краљ Петар Карађорђевић – Пера, генерал Драгољуб Дража Михаиловић – Чича, патријарх Павле – Паја… Преименовање и често мешање титула или њихово потпуно избацивање у новом имену не треба да нас превари: надимци у овом случају не значе непоштовање, већ управо супротно – они су невидљиви орден којим народ исказује љубав.

Много је митрополита било, јесте и биће у Српској православној цркви, али само је један од њих од свог – некада послушног, а некада непослушног –  верног народа, добио име – Ђед или Ђедо.

Ђед не може бити било ко. Ђед је она седа старина која решава све, која има одговоре на сва животна питања, особа код које се долази на саветовање и од које се добија благослов за будућа дела. Ђед је народни првак, слуша се свака његова реч, прати се сваки његов покрет; ако Ђед каже да се на том месту зида црква или кућа – зида се и не пита се да ли треба или не треба; када Ђед каже да се иде у битку, иде се јер је тако Ђед рекао; ако Ђед каже да треба Црква да се брани, она се чува животима; ако Ђед каже да нема предаје Косова и Метохије, онда се издаја спречава свим средствима. Ако Ђед каже да Чичи дугујемо много и да смо се огрешили о њега, онда се о Чичи штампају књиге и подижу споменици…

Деценије несебичне и непрекидне борбе Ђеда и његове деце дале су неслућене плодове и резултате. У ономе што је оставио иза себе, пронаћи ћете тајну Ђедове личности.

Недавна одсудна битка за очување светиња Српске православне цркве у Црној Гори исисала је последње атоме Ђедове земне снаге.

Добијена битка је била његово лично затварање животног круга, од обнове до одбране.

Ђедово упокојење у Господу оставља у свима велику тугу и празнину. Додао бих да је његов изненадни одлазак уједно и опомена свима нама. Туга ће временом проћи, али празнина може бити зацељена само спремношћу његове деце и наследника да иду Ђедовим стопама, несебично дајући себе за добробит ближњих. Више нема сакривања иза Ђеда! Време је да деца покажу своју снагу и свој лик. Тако и треба да буде, зар не.

Путуј, драги Ђеде Амфилохије, путуј и помјани нас грешне пред престолом Творца!