Сцене и симболи око спаљивања моштију Светог Саве затворене су у оном кругу вечном који означава тајну снагу српства која је могла малаксати, али која није ишчезла и која се обнавља.
[…] Културна историја Словенаца је трагична у Средњем Веку. Већ у IX столећу они изгубише не само владаре своје крви, више сталеже него и услове своје средњевековне културе. У брдима, под снегом и чистотом небеског божанског врта Триглава само је припрост наш народ остао. У престоле бискупа и у црквене столове туђин заседа, Немац насељава градове и тржишта, у његовим су рукама латинске библиотеке и пергаменти. Као да ни трага нема, у то доба, словеначком писму и књижевном раду, словеначкој, средњевековној уметности.
И древни претци Хрвата понели су у то доба у Истри и Приморју на себи крст туђинске културе. Хрватски кнезови, па затим и хрватски краљеви заборавили су на босанске крајеве и посавске, народне крајеве и сву своју жудњу пренели су на раскошне туђинске градове дуж мора, који су припадали Венецији. Словенски језик умукну, чак и у народној цркви. Латинска култура и талијанска просвета, из раскошних приморских градова и њиних богатих цркава била је као морска пена која није допирала дубоко у наш народ.
Примање културе, византиске, ни код Срба није било веселије. У таквим тренуцима, и данас, народи се налазе у већој опасности него сред најгорег рата.
Оно, међутим што се најбоље може рећи о српској средњевековној култури, то је да је потекла из срца Балкана, из заборављене, охридске просвећености, и да је у немањићској држави, и у српству, постала више унутрашња, морална, него блистава по спољашњости, а туђинска, више духовна, него материјална, а туђинска и површна, више словенска и иста са оном која је допрла до Кијева, док је просвећеност Словенаца, Хрвата, Чеха и Пољака добила народне и словенске црте тек доцније у дугим и тешким народним борбама.
За време Немањића, средњевековна Србија и по просвећености својој може да се пореди са другим срећнијим, државама европским. Али у тој просвети, има једна унутарња, морална, непролазна легенда какву други немају и која вреди више од свих спољашњих и накалемисаних знакова туђинских култура: то је еманација Савина.
Данашњи полуинтелигенат, данашња незналица, који се диви трамвају јер иде сам од себе, а не са штапом као његова баба, мисли да у средњевековној држави, у једном животу који је завршен пре седамсто година нема ничега сем мрака, не може бити ничег ванредног и дубоког, достојног размишљања и људског ума.
Тај човек, тај светитељ, међутим, још за живота, најузвишенији Немањић, Свети Сава, који је изнемогао и остарео умирао у дворцу Асена II бугарског цара, после једног дугог пута и живота, пре седамсто година, није ни мало мањи човек, ни по делу, ни по духовном интелектуалном животу, а нарочито не по значају његовог утицаја, и то моралног утицаја, за нас Србе, од ма којег, и најмодернијег и најкултурнијег данашњег великог ума.
Када је Сава умирао у Трнову држава српска, у њему је губила најснажнијег заштитника и просвећеног династа. Социјална тенденција цркве и свештенства, архитектура, сликарство, манастирска књижевност све је то остајало за њим као његова сенка. Али оно што је било значајније још и духовни облик српства.
Почињала је једна епоха просветилачка исто толико колико и ратничка, која је за собом остављала не само цркву него и моралну стегу, која се никад није стицала спољашњом културом. Истински наш, народан, био је његов траг, доказује то о Сави безброј народних прича, траг духовни који је у српству сачуван не само као издржљивост, способност за патњу, него и као морал и вера у душу коју не убише у нама ни Турци, ни они који беху гори него Турци.
[…]Пошто је обавио и последњу церемонију даривања бугарске цркве, у којој су се иза доба његових биографа чувале још скупоцене одежде, златом оковане књиге, драгим камењем украшене ствари, Сава је умро сам са својом душом, док су и држава, слава и сила његове породице, страшни ратови и немилосрдне победе, краљеви, царства, свет, разливале се за увек као таласи у неку бескрајну тишину.
[…]О спаљивању његових моштију, међутим, при крају XVI века, постоји не само предање, него неколико несумњивих података.
Сава је, одмах после преноса његових моштију у манастир Милешеву, у мају године 1237, велики и легендаран. Што је сасвим необично иначе одмах после његове смрти у средњевековној Србији изричито постоји свест да је он поднео „безбројне труде ради српске земље“. Тако рано у Средњем веку српство већ није географски појам, него замисао и осећај који малакше, али се изнова рађа. „Светилник отачаствију си, земљи српсцеј“, кличе му Данило, Стефану Дечанском он је „укрепљење“. Демонски лепи краљ Милутин све своје победе приписује мистичној заштити Саве, Душан своју силу види у томе да је из Савине крви. Када је на Босни био ред да покуша окупити све наше земље Твртко је одредио да му се краљевски венац обавије око чела у Милешеви, над Савиним гробом. Познато је да је при крају Средњег века сва Херцеговина названа земљом Св. Саве и да су се херцезима од Св. Саве називали и Стеван Вукчић и његов син Влатко и Влатков син Баоша.
Замисао о српству какву је имао Сава, продужавали су после не само владари на врхунцу него и црква, и кад је под Турцима она остала једини кров над главом и масе народа до дна. О Краљевићу Марку, запазио је наш писац право, највише народ пева, о Св. Сави има највише поука и прича.
Да је српство, и кад није имало своју државу, и кад му се под Турцима рушила и црква, ипак сачувало, духовно, све атрибуте једне нације, то је једна од најдубљих и најзначајнијих у нашој прошлости појава. Сличних нема.
У XVI веку, који се завршава спаљивањем моштију Св. Саве, српство, у лелеку народа, у заносу калуђера који одлазе у Русију нема скоро ничег више материјалног и земаљског у себи, оно је постало чиста патња, и замисао и идеја која може да малакше, али се опет рађа.
[…]Непосредни разлог за спаљивање моштију Светог Саве, на данашњи дан, на Врачару, данашњем Ташмајдану, на месту отприлике где се данас налазе игралишта тенис клуба Б. Т. К., може бити да су били устанци који су били букнули тада, у корист католичких војски против Турака, нарочито у равницама Баната, под вођством патријарха Јована и свештенства. На бес Синана, суровог војника, можда је утицало донекле и то што су Савин гроб и Милешева били постали временом права светиња муслимана у оним крајевима.
Али је главни разлог свакако био нека изненадна паника од тог мистицизма коме није било краја и који је Турску почео да поткопава. На заставама устаника у Банату био се појавио Свети Сава.
По запису Ромбертија Бенедикта Савино тело било је још и године 1533 у Милешеви сачувано, и лепо.
Кад је турска ордија у марту 1595 понела ковчег из Милешеве траг њен је засут сузама и крвљу најнижих слојева народа који једини беху још преостали са свештенством у Турској.
Синан и његови војници убијали су успут, приређивали покоље, робили и палили, носећи ковчег у Београд „кроз Дренову, Бистрицу, па преко Вранеша на Увац и даље“. Пред ковчегом су везане калуђере терали Турци, а за ковчегом сав народ, и старо и младо, из околине. „Кроз крв свуда свеца пронесоше“ каже десетерац. […]
Сцене и симболи око спаљивања моштију Светог Саве затворене су у оном кругу вечном који означава тајну снагу српства која је могла малаксати, али која није ишчезла и која се обнавља.
Материјалист данашњи и данашња незналица који мисли да ничег није било пре њега, и да свет почива на материјалним основама, не може да замисли ни то да у том пепелу српства може бити једна ирационална снага, јача од свих других, која је допрла и до наших дана, која је била присутна у свему што се збило већ седам стотина година, која ће бити ту: и у оном што нас чека.
Идеје, Београд, бр. 26. 18. 05. 1935.
Цео текст у књизи Милош Црњански: О национализму и српском становишту