О пасивном отпору – Мило Ломпар

Сви провидни и глупи изговори против пасивног отпора понављају се до избезумљења у јавним облицима говора, да би се сакрило да су то говори против било каквог отпора.

Непрестано се оспорава идеја пасивног отпора. То се чини са предумишљајем. Јер, у грађанским условима, то је најнеугоднији облик противљења за ауторитарну и криминалну власт у нашој земљи. Поред протестних изјава, парламентарних говора, хуморних песама, вицева и доскочица, позива на референдумско изјашњавање, он свакако укључује демонстрације и грађанску непослушност. Обично се оспорава у име културолошких разлога. Тај облик отпора – тврде бранитељи режима – припада друкчијим традицијама, попут индијске, или другим културама, попут чешке. Ништа нетачније од тога.

Учинак отпора

У последњих тридесет година, код нас, пасивни отпор је био једино ефикасно средство да се власт натера на прихватање онога што ускраћује грађанима или да одступи од онога што им намеће. Демонстрације од 9. марта 1991. године – које је власт претворила у тешки обрачун са народом – натерале су власт да одступи од управљања медијима на којима се нису видели ни чули представници опозиције. Они су – после демонстрација – постали видљивији у целој земљи. Видовдански протест – у јуну 1992. године – натерао је власт да одступи од недемократских избора из маја 1992. године и организује нове изборе крајем године. Грађански и студентски протести у јесен 1996. године натерали су власт да одступи од јасно предочене намере да покраде изборне резултате у тридесетак градова – укључив и Београд – и да не дозволи опозиционим представницима да преузму локалну власт како им је народ поверио. И демонстрације од 5. октобра 2000. године – које су изнуђене одбијањем власти да призна победу опозиционог кандидата – омогућиле су промену власти у складу са народном вољом. Литије у Црној Гори – које је предводио митрополит Амфилохије – биле су изванредан пример демократског, мирног и ненасилног отпора који је довео до рушења тродеценијске власти црногорског председника. Сви примери показују да је пасивни отпор делотворан.

Манипулације бранитеља режима

Да би спречили јавну свест о њему, бранитељи режима указују на његове потоње исходе и на мешање страних чинилаца. У потоње исходе уносе крајње циљеве, попут општег благостања, да би скренули пажњу са конкретних повода за демонстрације. То је класична манипулација: зато што није остварена потпуна државна сувереност, није се требало борити да се смање размере окупационог стања и колонијална зависност; зато што није досегнуто царство слободе, није требало смањивати неслободу у којој се живи; зато што је демократија коруптивна и под утицајем страних и домаћих моћника, не треба се борити да њихова моћ буде умањена. Оно крајње у људском кретању узима се као оправдање да се не учини ништа против оног што је данас. Финално управља тренутним тако што га чини вечним.

Тако је и са мешањем страних чинилаца у домаће политичке послове. Могућност њиховог мешања била би мања уколико нема подлоге која га чини делотворним. Ту подлогу ствара рђаво владање: посебно противуставно понашање. Основни циљ опозиције и демократије малих држава – које су у подређеном положају – треба да буде да се рђаво владање учини слабијим. У томе је смисао противљења властима. Тако и бива када се власт понаша разумно. Када је била присиљена да прихвати захтеве опозиције 1991. године, или 1992, или победу опозиције 1996. године, власт није срушена, већ је остала на позицијама које нису биле обухваћене протестима.

Страни чиниоци свакако проналазе разлог да се укључе у протесте, па су их 5. октобра 2000. године усмерили у правцу државног удара. Али, страни чиниоци често делују, што се у овој аргументацији прећуткује, у корист власти. Када су протериване стотине хиљада Срба из Крајине 1995. године, о чему је српска власт обавестила јавност у 18 минуту телевизијског дневника, страни чиниоци нису подупирали испољавање народног незадовољства. Били су, дакле, на страни власти која је подржавала прогон српског становништва са вишевековних поседа. Нису помагали опозицији него власти и када су били протести поводом хапшења и изручења Радована Караџића.

Зашто су страни чиниоци спорни када се укључују у активности опозиције, а нису спорни када подржавају власт? На то питање пријатељи режима немају сувисли одговор. Ових година власт се купа у подршци страних чинилаца. И када се у форми државног удара одвија велеиздаја, јер се одваја Косово и Метохија од Србије. И када се противзаконито организује геј парада. И када се спрема обнављање копања литијума. И када се припрема јавно мњење на увођење санкција Русији. И – зачудо – то никоме не смета од њених бранитеља. Када – вођени пропагандним наумом – то приказују као притисак на земљу, они никако да се сете да је председник Србије политички и кривично одговоран за спровођење туђинског притиска.

О демонстрацијама против власти

Да би демонстрације биле успешне, оне треба да почивају на неколико ствари. Морају бити ненасилне, јер се тако умањује могућност режима да употреби силу. Морају имати политички субјективитет, односно морају их водити политичке странке, јер су оне најзаштићенији и најлегитимнији носиоци народног (опозиционог) расположења. Морају бити истрајне, упорне и дуготрајне, организоване у прецизним роковима, спровођене по унапред утврђеном плану, са правилним понављањем захтева. Њима се могу прикључити, али никако на њих не смеју утицати они појединци који су до јуче јавно подржавали власт. Мора се направити разлика између дојучерашњих савезника власти и њених начелних противника. Да би се све то догодило, организатори морају бити солидарни, што значи да међусобни ривалитети морају бити одложени за друга времена. На тој тачки власт увек настоји да делује: Ђинђић је – 1996. године – ишао код Милошевића, док су демонстрације трајале.

Да би се то постигло, неопходно је неколико чврсто повезаних ствари. Народно незадовољство треба да изрази релативно чврста организација. Њу треба да предводи личност којој се верује. Власт то зна и отуд се труди – клеветањем, лажним оптужбама, диригованим нападима – да склони такве личности са видног поља.

Страни чиниоци сарађују са криминалном влашћу, јер је најјефтинија, пошто даје политичке уступке за материјалне користи, па настоје да свако организовање употребе у корист власти. Опозиционе странке су корумпиране учешћем у систему, па њихови представници оклевају да преузму било какав политички ризик који доносе демонстрације. У живот су ступила конзумеристички васпитана поколења, која не носе никакву свест о општости сопствених живота, па нису заинтересована за било шта осим појединачних користи.

Одакле потиче критика пасивног отпора?

Отуд настају громопуцателна образложења против пасивног отпора: геостратегијска терминологија прикрива сарадњу са властима; клеветање џепова отпора има облик повлађивања антиинтелектуалном осећању маса; унајмљују се – као у свим временима – људи спремни да мозак, речи и понашање ставе под аренду; подстичу се неконтролисани изливи незадовољства да би се пропагандом застрашивала јавност, као што се незаконито хапсе појединци са истим циљем.  Није тешко уочити механизам манипулације: агенти-провокатори – распоређени по националним, кабловским и интернет причаоницама – привидно подстичу на устанак, да би изазвали покрете опозиционо оријентисаних људи који њихово хапшења чине могућим.

Пасивни отпор управо то спречава: он смањује изговоре режима да прибегне насиљу и огољује његове манипулације. Сви провидни и глупи изговори против пасивног отпора понављају се до избезумљења у јавним облицима говора, да би се сакрило да су то говори против било каквог отпора. Читав један систем лажи појављује се да обезвреди идеју солидарног и мирног отпора вишеобличном насиљу. Није, дакле, крива идеја пасивног отпора због тога што су људи неспремни да се бране од насиља. Како је „одбрана са животом скопчана“, то значи да су ти људи већ умрли.

Мило Ломпар

Није дозвољено објављивање на другим порталима без одобрења аутора.