Словенија и „Косово“ као савезници 1989.

Данас се већ заборавља да су Словенија и Косово (као аутономна покрајина) били савезници још 1989. Из нове књиге Срђана Цветковића

Словенија и Косово, као аутономна покрајина Србије, имали су блиску политичку сарадњу већ 1989. Тада је словеначко руководство недвосмислено подржало штрајк рудара у Старом Тргу и албанске иредентистичке захтеве. Из нове књиге др Срђана Цветковића, Отпор комунистичком режиму у Србији 1945–1991.

„На седници Председништва Социјалистичког савеза Словеније, одржаној такође 27. фебруара (1989), њен председник Јоже Смоле изјавио је како „треба изразити највеће поштовање рударима који исказују тако висок степен свести да пркосе у тако тешким условима“. Председништво Друштва књижевника Хрватске затражило је истога дана од Слободана Милошевића да поднесе оставку: „Не тражимо Милошевићеву оставку јер га нисмо и никада га не бисмо изабрали. Али му савјетујемо да одмах даде оставку. Не само да трагичном Косову није донио смирење, наду и заједништво, него га је довео на руб грађанског рата“. Милан Кучан је 27. фебруара напустио седницу Председништва СФРЈ. Исте вечери је у Љубљани (у Цанкарјевом дому) одржан политички скуп подршке Албанцима који су организовала разна удружења словеначких интелектуалаца, предвођена Друштвом књижевника Словеније. Протестовало се против уставне промене положаја Косова у Југославији, иако је више него јасно било да је Словенија кренула путем ка пуној независности. Прикупљана је финансијска помоћ за албанске рударе.

Све је то директно преношено на Телевизији Београд, па је ионако усталасана српска јавност могла да види словеначке интелектуалце окићене беџевима са жутом Давидовом звездом и натписом: „Косово, моја дежела“. Ти људи држали су ватрене говоре у којима су осуђивали „нихилистичку, циничну и варварску“ политику Београда. Чуле су се изјаве да је „трагедија Косова пре свега трагедија Албанаца, а не Срба и Црногораца“; величан је „достојанствен“ и „гандијевски“ став Албанаца, а њихова „несрећна судбина“ поређена је са судбином Јевреја у нацистичкој Немачкој.

Милан Кучан је изјавио како се у Старом Тргу „брани авнојевска Југославија“, чиме је посредно признао да је штрајк био политички. Осим тога, исказао је своју солидарност са протестом словеначке алтернативе у вези са људским правима на Косову и повезао грађанска права Албанаца са уставним принципима територијалне суверености и права на отцепљење. Кучан је Србију назвао „непријатељем словеначке демократије“, иако је непуну годину раније добио сагласност Београда око амандмана на федерални устав у замену за смањење аутономије Косова путем ревизије српског устава, Сврставајући словеначко питање уз људска права Албанаца, Кучан је, како уочава Сузан Вудворд, увео „једну битну и посебну конфузију“ у појму самоопредељења. Он је поништио разлику између права човека и територијалне аутономије.

Кучан је тако померио политичку акцију са федералних институција ка Србији као „непријатељу“ и појединачних, људских права и захтева за већом аутономијом у оквиру сложене државе. Спремност за политичку употребу косовског питања по цену и ратне опције била је неодвојива од оваквог тумачења, што ни сами словеначки политичари из каснијег периода никада нису крили. Косово је само искоришћено да се оствари главни словеначки циљ – изјавио је марта 1992. Димитриј Рупел.“

Извор: Срђан Цветковић, Отпор комунистичком режиму у Србији 1945–1991. Између српа и чекића 3.

Наслов и опрема текста: Catena mundi