Србофобија и русофобија – Милош Ковић

Србофобија итекако постоји, и српска наука и јавно мњење треба да то схвате – истиче проф. др Милош Ковић у свом новом тексту.

Помињање Србије у изразито позитивном контексту у светским медијима због недавних изузетних успеха њених спортиста, призвало је и негативне коментаре читалаца у којима се поново истицао неистинити наратив о српској кривици за Први свјетски рат и несрећу милиона људи, а универзитетски професор Милош Ковић ове појаве објашњава постојањем србофобије чији је један од извора – русофобија.

Ковић је оценио за Срну да се чињеница да се Сарајевски атентат данас тумачи не као повод, него као узрок рата, и за то користи терминологија блиска некадашњој аустро-угарској антисрпској пропаганди, може објаснити не само елементарним незнањем, него и србофобијом.

Србофобија има три извора

Професор Филозофског факултета Универзитета у Београду навео је да би српска наука и јавно мњење требало да се „помире са чињеницом да србофобија постоји” и да има три основна извора, од којих су религијски и расни историјски најдубљи.

„Уверење да унутар беле расе постоје виша и нижа раса има, нажалост, врло дубоке корене у западној Европи. Највиша раса унутар беле расе били би Германи, после њих романски народи, а на најнижој степеници расистичке лествице били би Словени. И то уверење исповеда западна и средња Европа врло јасно и дефинисано од 18. века, а нарочито у 19. и 20. веку”, рекао је Ковић.

Он је навео да је русофобија трећи извор србофобије, односно озбиљно непријатељство према Русији, нарочито у англосаксонским земљама које од 13. вијека воде крсташке ратове против ове земље, засновано на вјерским и расистичким предрасудама, али и на страху од величине и моћи Русије.

Све што нису могли Русима, учинили су Србима

Ковић је истакао да академик Милорад Екмечић, који је најдетаљније писао о србофобији, наводи да су Срби виђени као „пипак те источне хоботнице”, која је усмјерена против супериорне, западне културе и цивилизације.

„У том смислу Срби су доживљени као претња и лак плен. Стога, све оно што Запад није могао да учини Русији, чинио је Србији, то се понављало много пута. Зато нам све оно што се данас пише и говори о нама толико личи на оно што је писано и говорено 1941, 1914, али и много раније”, нагласио је Ковић.

Он је подсјетио да су узроци Првог свјетског рата били много дубљи и да је сличних атентата прије Сарајевског, такозваних „тираноубистава” било и у другим европским земљама, па нису изазвали рат.

„Реч је о сукобу великих сила крајем 19. и почетком 20. века у коме су старе колонијалне силе као што су Велика Британија и Француска, па и Русија, већ стекле колоније и значајна стратешка упоришта широм света, а појавиле су се Немачка и Италија као новоосноване државе – Немачка 1870, а Италија 1861. године, које су, како су то говорили Немци, тражиле своје место под сунцем и нову поделу света”, рекао је Ковић.

Три велика сукоба који су изазвали Велики рат

Он је указао да је Први светски рат произишао из три велика сукоба међу силама, од којих је први између Њемачке и Француске због покрајина Алзаса и Лорене, које су Немци отели Французима у рату 1871. године и Французи су то жељели да поврате.

Други сукоб постојао је између Немачке и Велике Британије, јер је новооснована немачка држава постала претња по британске интересе, пошто је жељела да господари морима и океанима, што је био домен Велике Британије, а ушла је и у пројекат изградње такозване багдадске железнице од Берлина до Багдада, што је значило да је заинтересована за месопотамску нафту.

„Tрећи велики сукоб био је између Русије и Аустро-угарске на Балкану. И тај сукоб је у себе увукао све балканске народе, укључујући и Србе. На Балкану је дошло до вакуума моћи након слабљења Русије због изгубљеног рата са Јапаном и револуције 1905. године и у тај вакуум се сјурила Аустроугарска”, рекао је Ковић.

У походу на исток, навео је Ковић, Аустро-угарска је изазвала три велике кризе – Анексиону због БиХ и две такозване, албанске кризе у којима се сукобила са Србијом, а преко ње и са Русијом, која се у све три кризе повукла.

Пут до атентата

Аустро-угарска је затим изазвала нову кризу тако што је организовала војне маневре на граници са Србијом у источној Босни, а престолонаследник Франц Фердинанд дошао је у Сарајево баш на Видовдан, односно, истакао је Ковић, „предузето је све да би Срби па и Руси то схватили као провокацију”.

„Кад је дошло до кризе 1914. године, то је било четврти пут да Аустро-угарска жели да понизи Србију и Русију. Овог пута Русија није била спремна да се повуче и за тај чврст став добила је подршку осталих чланица Антанте. Остало је наравно историја Првог светског рата”, рекао је Ковић.

Он је подсетио да је Сарајевски атентат био резултат огорчености српске и јужнословенске омладине у БиХ због политичке репресије и терора који је владао, пре свега, против Срба, али и осталих грађана и становника БиХ, који су исповједали српске или јужнословенске идеале.

„У време Бењамина Калаја у БиХ забрањено је постојање Срба. Срби су могли да постоје у приватној сфери, а у јавној су морали да буду Босанци. Tо је био Калајев режим стварања нове босанске нације”, рекао је Ковић.

Он је навео да су Срби битисали у стању крајње социјалне, економске и националне понижености, а Гаврило Принцип је на судском процесу рекао како би млади људи пружили политички отпор да је било било каквог начина да се то учини. „Постојала је алтернатива да се приклоне и поклоне или да пруже отпор. Њима је остао само терор. Tо су прави узроци Првог светског рата и Сарајевског рата”, рекао је Ковић.

Извор: Срна