Српско искуство је крсни пут

Из говора Часлава Копривице на представљању његове књиге Српски пут: Нас је обликовало страдање; наше искуство кроз повијест је искуство крснога пута.

Све што напишемо и кажемо говори о нама, а књиге можда више него наше ријечи.

Поменуто је оно што сам написао на једном мјесту у књизи, да је оно понајвећма људско у човјеку над-људско, и Милан је то сасвим добро повезао с Његошем. У једном тексту о Његошу, који није ушао у ову књигу, заступам, не непознату тезу да је Цетињски усамљеник на дубок начин реципирао и пребличио платонско искуство. Мисао да је понајвећма људско – над-људско платоновска је par excellence.

С друге стране, добро је позната, опет платоновска, а са нићу-водиљом ове књиге, слободом, повезана мисао – да је слобода свједочење, потврђивање добра. А Добро, према Платону, то је оно што се налази „с оне стране бића“, оно надсуштавено. Надаље, слобода је – исказ Макса Шелера – „протест против фактичности“, дакле онога начина егзистенције на чијем се обзору не налази ишта на надилази пуко постојање, оно што само и напросто претрајава. Какве везе све ово, сва ова философија, има са књигом гдје се говори о „српском путу“? 

Стање перманентне привремености и примицање истини

Српски пут је врста пута оних којима је више од половине живота протекло у ономе што се зове „ова ситуација“, у стању у перманентне привремености, живљења од данас до сјутра, у смислу да не знамо шта може колико сјутра да нам се деси. У једном тексту о Његошу који није ушао у књигу, ја сам поменуо да је типска ситуација црногорске повијести у временима успостављања језгра потоње српске државе била та перманентна привременост. Ми поново живимо такву ситуацију.

Дакле, као и у вријеме нашега, турским упадом у нас изазванога бездржавља, а затим мукотрпно извојеванога предржавља, ми се налазимо у стању „пуке фактичности“, тј. само формалне, увелико, и у погледу простора и суштине не само омеђене него и угрожене слободе, такве слободе у којој се не може уживати у ономе што заиста јесте слобода. Као и у турско злодоба, ми ни данас – због невоља спољњих околности и спољње моћи, која нас угони у баналност живљења у фактичности – нијесмо заправо слободни, ни као народ-заједница нити, а самим тиме, као њему/њој припадајући појединци.

Ту ситуације акутне привремености, гдје се испод површи и привида дневно-појавнога таложи оно што ће остати, у једном разговору назвао дневном повијешћу, повијест савременог тренутка, повијест која се „искива“ свакодневно. Она се дешава, операцоинализује путем тзв. „дневне политике“.

Познато је шта је „дневна политика“. А шта је дневна повијест? Она се дешава паралелно са првом, односно путем ње. Притом у самом у тренутку збивања нечега дневнополитичкога не може са сигурношћу знати шта ће од њега остати као оно (дневно)повијесно; а то што остане, да парафразирам Андрића, баш то и само то је традиција.

Ми никада не можемо знати шта је заиста, суштински, повијесно релевантно од оних дневних вијести које су „ударне“, а обично, посебно код наших, неслободних и непросвјећених медија, вијести које њима нијесу ударне, управо су индикативне за оно што је инклинација некога или нечега, што ће преостати као сљедећи камен који трасира сљедећи корак у повијесном путу.

Будући да је тешко говорити о ономе што ће остати иза нашег времена, ја то, такав говор, што „запрема“ највећи дио ове књиге, нијесам могао назвати истином, већ сам означио појмом „истиноликости“, чиме се опет, позивам на Платона. Када говоримо о повијести која се дешава у нашем времену – а она се увијек дешава – ту немамо дистанцију накнадности која нам омогућује да сагледмо шта је од дневних догађаја преостало. Ипак, ја сам себи, по некаквој теоријској „дрскости“, дао право да покушам да говорим о ономе што ће остати из овога нашега времена. То је јако тешко, и зато сам морао да нагласим да је овдје не говорим истину, већ само покушавам да јој се примакнем – у виду некакве истиноликости.

Љубав према отаџбини и етос философа

Зашто ја овдје сада говорим о Платону и философији, ако је у овој књизи ријеч о томе како сам ја, као Часлав Копривица, посљедњих двадесет година доживљавао и проживљавао наше савремено повијесно искуство? То није само стога што је Платон мени иначе близак, или само стога што је он протејска фигура укупне философије, већ зато што сам сматрао да ми је дужност – не као философу, него као некоме коме би требало да је стало, не само до отаџбине, не само до части, не само до онога што буди „ирационални“ дио душе, него као и неко коме је стало до истине, да „положим рачуна“ о томе шта је то што ја волим.

Ја немам никакве сумње да у овом свом суочавању са оним што је српско моја љубав према својој отаџбини претходи мом теоријском ставу, и мојем теоријском етосу. Но, ја сам сматрао да морам да положим рачуна о својој љубави. Имате Ничеа који каже да према повијести треба бити безобзиран, да треба само гледати корист и штету од онога чиме се притом бавимо, да треба бити потпуно бескрупулозан према ономе што тумачимо. С друге стране, имате такозвани „непристрасни став“, и сваки пут када то чујемо треба да будемо на опрезу. Данас има све мање теоретичара који претендују на непристрастност – вјероватно стога што су због Ничеа, Фукоа и осталих изашли на лош глас. И заиста, често се иза наводно непристрасних, крију се веома пристрасни. Стога је поштеније рећи: „Jа сам пристрасан“, него се крити иза ореола „независног интелектуалца“.

Дакле, покушао сам да положим рачуна о својој љубави – едабих убиједио и себе да оно што волим, а то је моја незамјењива отаџбина, коју сам заволио много прије него што сам постао мислеће створење, заиста завређује љубав. Ту, наравно, имате једну иманетну замку. Што би рекле колеге које се баве науком о књижевности, постоје „романи с тезом“. Ово је „књига са тезом“ – ја волим своју отаџбину, и покушавам накнадно да образложим да то има смисла, да она јесте достојна љубави.

О истини и слободи

И зашто је то тако? Чули смо овдје нешто о слободи и истини. Ми смо били веома наивни када смо не тако давно, деведесетих, говорило се, са наше, српске стране, да ће „истина сама изаћи на видјело“. То не само што није савремени став већ он не приличи ни модерности – то је чак предмодеран став, будући да се ту полази од тога да је истина једна и суштаствена и да не могу представљања/репрезентације да је кривотворе, без обзира на то шта мислили и чинили „мангупи“ ма са које стране – конкретно прије свега с оне стране Канала и Атлатника (мисли се на „креирање става“ о југословенској кризи у англо-америчким медијим – прим.Р.Ц.). Истина очигледно, није сама изашла на видјело, истина себи није нашла пут, зато што немате људе који истину схватају као нешто што треба препознати, као оно што постоји по себи, али зато имате добро плаћене мангупе који је неуморно конструишу. Толико, засад, о истини.

Слобода је, како рекох, једна од кључних тема наше, српске повијести. Зашто? Зато што је никада нисмо имали: никада довољно, никада заправо, никада за све наше сународнике. Такозвани „златни периодни“ наших држава трајали су у најбољем случају по два-три нараштаја. Ми смо имали срећу и несрећу да се скућимо на нечему што је опште. Слобода је општа ствар. Зашто је лако бранити српску ствар? Зато што ми бранимо нешто што је схватљиво и пријемчиво свима, или би макар требало да буде. Баш због тога што смо имали ту срећу да оно што нам је специфично буде блиско нечему што је опште – а то је наличје првога – ми смо увијек изнова морали да страдамо за нешто што се на другим мјестима подразумијевало. Неки народи су се „прошуњавали“ кроз своју повијест, па су добијали и државе без метка, са пола ријечи, а нама се ни данас не дâ да имамо државу.

Државу још нисмо створили

Једна ствар која треба да буде трајно искуство мишљења уопште, јесте Кантова реченица да је извор невјероватног неморала кад се тврди да нешто важи у теорији, али није тако у пракси. Он каже: теорија која не важи у пракси – не ваља, што значи да треба даље трагати за теоријом која је „добра“ у пракси. Ово говорим због једне важне ствари, која је једна од црвених нити ове књиге: ако смо ми толико страдали и пострадавали због настојања да успоставимо своју државу, то није стога што не ваља, што је тобоже било погрешно жртвовати се за своју државу. Није наш проблем што смо страдали покушавајући да створимо своју државу, него што је (joш) нијесмо створили. Као што теорија треба да тежи да буде практично примјењива док то не постане, тако и ми треба да покушавамо да створимо државу док то једном, коначно не успијемо. Нажалост, један народ који има хиљадугодишњу повијест и даље се налази у ситуацији да тек мора да ствара државу.

Кад кажем „држава“, не мислим на то да тај народ да има неку државу која се тек зове „Србијa“, и која, са званичних мјеста, сада покушава да се „разграничи” од себе саме (тј. од Косова и Метохије), да се разграничи од здраве памети, већ на ону државу која одговара самосвијести српскога народа, а што је функција његовог тијела. Тијело једнога народа је простор који он запрема, који он реално покрива и тај простор, наравно, увелико надилази територију Републике Србије, коју путем „компромиса“ хоће да „разграниче“ од себе саме.

Наше искуство је крсни пут

Шта би била некаква порука за оно што долази? Нас је обликовало страдање; наше искуство кроз повијест је искуство крснога пута. Ми понекад нијесмо ни свјесни шта нам се десило, па наша свијест о нашој повијести понекад не досеже до нивоа оне величине која се некада збила у прошлости. Понекад те епизоде заборавимо, а камоли да разумијемо њихов вјечни смисао. Ако страдате, посебно ако толико често страдање – а готово читава наша запамћена повијест – а нема разлога да држимо да би и са незапамћеном могло бити другачије – повијест је страдања.

Народи-страдалници знају да страдање оптерећује. Морате наћи начина да прерадите искуство патње. Ако само понављате „Ми смо жртве“, ако од тога не покушате направите смисао – не стога што човјек има „потребу за смислом», ако од онога што је фактички присутно у нашој плоти, у нашим грудима, чак и када је потискујемо, заборављамо, ако то не преосмислимо, тада ће та патња постати активни бесмисао који би нам могао онемогућити да будемо ти који јесмо.

Друга ствар, Косово, то је заправо исто што и прва константа наше патње, само што је „ситуирано“ у један „догађај“ – иако то није тек један догађај, већ непролаз. Године 1966, на педесетогодишњицу Мојковачке битке, њени времешни учесници су говорили једни другима: „Ми смо мислили да је опет Косово.“ То није било зато што су то били људи слабе свијести који нијесу знали да је то прије много стољећа прошло. У суштинском смислу, вјечног, непролазног кајроса они су добро препознали образац. Више није било Косово поље, већ Мојковац, више нијесу били Турци, већ Аустро-Угари, али то је била суштински та ситуација. Они, махом неписмени, учесници Мојковачке битке препознали су архетип, Косовски архетип, онај архетип који не препознају данашњи вршиоци највиших државних функција који су некада били најбољи студенти својих факултета. На питање како су неписмени Срби из Црне Горе 1916. то успјели да препознају, а ови данас, предболоњски студенти, који хоће да нас разграниче од себе, не умију – мени није јасно.

Пошто је Косово синоним за нашу, ево све досад, непролазну патњу, за осмишљавање наше патње, јер се путем ње повезујемо са непролазом, са трансценденцијом, с оностраним, важно је знати сљедећу ствар: Чак и да нам се потпуно помрачи памет и да заиста помислимо да пут ка „бољој будућности“, ка „будућности наше дјеце“ води преко одрицања од Косова – морамо знати шта је Косово толико у нашим срцима – али и у плоти оних међу нама који га изнаше из својих срца и из својих памети – да ми од њега не можемо да се одрекном. Знате шта би нам се десило када бисмо то ипак покушали? Оно што је наше најсуштинскије претворило би се том злоћудном одлуком у страно тијело, настао би духовни канцер, самоубилачко „аутоимуно“ обољење, и нас би онда убило оно што нас је понајвећма одређивало зато што смо се одрекли своје суштине. И тада више заиста не бисмо имали будућност, своју будућност.

Извор: Слободна Херцеговина