Књига „Гаврило Принцип у Београду“ представља централни одломак из животног дела Ратка Парежанина „Млада Босна и Први светски рат“. Првобитно издање ове књиге, које је дуже за 200 страна посвећених аустроугарској политици уочи Првог светског рата на основу страних докумената, појавило се у издању емигрантске издавачке куће „Искра“ из Минхена 1974. године и представља једно од најзначајнијих дела српске емигрантске публицистике.
Београдски дани Гаврила Принципа
Централни део култне Парежанинове књиге, који овде прештампавамо, посвећен је Гаврилу Принципу, његовом цимеру из гимназијских дана у Београду пре Првог светског рата, као и генерацији младобосанаца који су живели и умирали за ослобођење српског народа од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. Књига доноси јасну слику читаве једне херојске генерације младих Срба која је слободу свога народа ставила изнад личних интереса, спремна на максималну жртву коју је та одлука са собом носила.
Значај ове књиге огледа се посебно у сећањима на београдске дане ових српских гимназијалаца родом из Босне и Херцеговине, који су касније постали познати револуционари. Каква је била улога Београда у њиховим животима? Шта су они радили у Београду, где се школовали, како живели, шта читали, у које кафане ишли…?
На страницама Парежанинових сећања из београдских дана упознајемо приватну личност Гаврила Принципа и разне мање познате детаље из његовог кратког живота: од тога да је рођен да дан једног од небеских војсковођа, арханђела Гаврила, по коме је добио име на Крштењу, врхунског играња билијара у београдским кафанама, омиљених стихова Симе Пандуровића, преко гусларских вечери, заједничког одласка на Скерлићеву сахрану и његове прве и једине животне љубави, па све до слања шифрованих порука уочи Сарајевског атентата. Ту су и бројне информације од његовог пореклу, развоју личности, начину живота, завршно са његовим страдањем у затвору и смрћу у мукама. Посебно су значајна сведочанства о затворским данима Гаврила Принципа из пера оних ретких личности које су имале могућност да га посете, а које је Парежанин открио у страној литератури. Ту ћемо наћи мноштво фасцинантних детаља, попут новина које су затвореници урезивали у ћасе на којима су добијали храну (где је Принцип писао и своје затворске песме), потресног описа умирања Недељка Чабриновића, или последњег Гавриловог поздрава Јелени, својој јединој љубави, којим се књига завршава.
Гаврило Принцип и савремена омладина
Породица Гаврила Принципа, попут Теслине, живела је у непрестаним сеобама широм српских земаља на Балкану, од Херцеговине и Црне Горе до Далмације и Босне. Вреди на овом месту посебно издвојити ванредни уметнички цитат о пореклу презимена Принцип, које је настало од надимка који је од муслимана добио Гаврилов предак Тодор: „У богатој ношњи свога краја, са сребрним грудњаком, са капом са пауновим перјем, са кратком пушком и великим ножем, увек је јахао на белом коњу… Ко би са њим дошао у сукоб, сећао би га се до судњега дана… Због његовог дивовског стаса, упадљиве ношње и страха који је код сваког изазивао, муслимани су му дали име Принцип. Сви чланови његове породице убрзо су старо име Чеко променили у Принцип…“.
На крају вреди истаћи закључак Ратка Парежанина шта би се десило да су Гаврило Принцип и његова генерација знали оно што ми данас на основу архивских докумената знамо о намерама великих страних сила према Балкану и српском народу у целини: „Да су Гаврило Принцип и другови знали шта се све мисли на врховима заинтересованих великих сила о њиховом народу, какве му се замке плету, какви се планови праве за његово уништење, не шест, већ десетине атентата било би извршено из круга ондашње револуционарне југословенске националне омладине. Та је омладина у оно време знала само по нешто од свега тога, увиђала је и осећала је смернице, главне линије те завојевачке политике, коју нам детаљније и конкретно откривају акта и документа из архива кабинета те политике. И да је нешто то знала ова омладина, никаква сила јој те атентате не би могла да спречи, а оружје за вршење тих атентата нашло би се, ако нигде друго, и у самоме Бечу и Будимпешти“.
Зато Београд има све моралне разлоге овога света да свечано обнови сећање на свог некадашњег грађанина Гаврила Принципа, обележи места на којима је он живео (попут стана у некадашњој Цариградској улици број 23 на Палилули, кафане „Златна Моруна“ на Зеленом Венцу или ресторана код Аце 10 Гаврило Принцип у Београду Чокалије у Сремској улици) и достојно прослави његов полазак у Сарајевски атентат из Београда. За многобројне туристе и друге заинтересоване посетиоце Београда требало би уприличити београдску турнеју стазама Гаврила Принципа, на којима би се могао осетити дух некадашњег Београда, али и оновременог слободарског даха младих генерација. То и јесте друга порука и смисао повратка Ратка Парежанина и Гаврила Принципа у Београд: да пробуде истински национални дух српске престонице и нових омладинских нараштаја.
Српска омладино, ово је твоја књига, коју треба читати као што су Гаврило Принцип и његова генерација читали брошуру Владимира Гаћиновића „Смрт једног хероја“, посвећену Богдану Жерајићу, револуционарном узору њиховог времена. За савремену српску омладину Гаврило Принцип је незаменљив истински морални узор, и нема потребе на мајицама и заставама носити било ког другог светског револуционара, кад у сопственом народу имамо лик и дело највеће могуће личне жртве за свој народ и његову слободу.
Хвала Ратку Парежанину на његовом вишедеценијском преданом раду у служби Отаџбине, јер нам је сачувао сећање на нераскидиву везу између Гаврила Принципа и Београда, Србије и Босне и Херцеговине, слободе и живота.
Ко је Ратко Парежанин
Ратко Парежанин је један од главних идеолога политике балканског јединства и један од најзначајнијих српских емигрантских интелектуалаца, новинара, политичара и писаца. Његов рад на челу Балканског института у Београду од 1934–41. до данас је ненадмашен. Геополитички значај Балкана као централног везивног простора између Европе, Африке и Азије, вечити империјални интереси великих сила на Балкану, као и неслога балканских народа – разлог су што се до данас никако није остварила чувена девиза „Балкан – балканским народима“. Целоживотни посвећенички рад Ратка Парежанина на балканском јединству чини га једном од најплеменитијих политичких фигура српског народа у 20. веку, као и завештање које је сам Парежанин најбоље дефинисао у следећој мисли из предговора књиге „Млада Босна и Први светски рат“: „За злу судбину балканских народа доста кривице има и на страни самих балканских народа, заправо њихових у првом реду учених људи, њихових политичких вођа, интелектуалаца, полуинтелектуалаца и свих оних са положаја у друштвеном јавном животу. Ови су врло често, без сумње више несвесно него свесно, служили не интересима својих рођених народа који су их попели на положаје, него нехуманим, нечовечним, прождрљивим освајачким и отимачким интересима страних великих сила“.
Парежанин посебно истиче „потпуно неразумевање за слободу малих народа“ на Балкану, које константно показује главна линија европске политике и интелигенције, али и олаку спремност да се одговорност за историјско зло скине са себе и пребаци на другога. Посебну пажњу и свој велики истраживачки труд Парежанин је посветио откривању истине о узроцима Првог светског рата. Само између 1926. и 1933. објавио је више десетина чланака на ову тему. Практично 50 година бављења овом тематиком врхуни у књизи „Млада Босна и Први светски рат“.
Главни мотив за ову књигу, како и сам аутор наводи у предговору, крије се у Парежаниновим вишедеценијским интересовањима да покаже и докаже, и то на основу страних докумената, да Србија није одговорна за избијање Првог светског рата, као и да главни разлог за рат није Сарајевски атентат 1914. године, већ вишегодишње империјалне амбиције Аустроугарске и освајачки продор на исток: „Кад се гроф Андраши, аустро-угарски министар спољних послова, вратио са Берлинског конгреса са окупацијом Босне и Херцеговине у џепу, онда је шапнуо цару Фрањи Јосифу: Сад су нам врата за Солун отворена! Није се, дакле, радило о „европској мисији“ у циљу просветљивања и подизања једног народа, већ о капији која отвара пут завојевачу за Солун и даље према Истоку“ – прецизно објашњава Парежанин.
Ова тема постаје више него актуелна у сусрет 2014. години и обележавању 100-годишњице од почетка Првог светског рата, када ће Гаврило Принцип, Србија и српски народ, посебно у контексту грађанског рата у бившој Југославији 90-их година 20. века, поново бити на оптуженичкој клупи као терористи и узрочници великих ратних страдања. Зато се управо у овој димензији новог осветљавања истине о 1914. крије први велики значај повратка Ратка Парежанина у Србију и Београд уочи 2014. године.
Са њим и његовим делом покрећемо нови талас повратка цензурисане и забрањене српске мисли из политичке емиграције после Другог светског рата. До дана данашњег, огромно духовно, књижевно, културно, научно и политичко стваралаштво српске емиграције остало је углавном непознато у Отаџбини. Српска културна политика има обавезу да подигне један Спомен- Домсрпског расејања, са архивом и библиотеком, у коме би била похрањена сва штампана дела која су на српском језику изашла у дијаспори. Периодика и публицистика српске дијаспоре још увек чека вредне истраживаче и повратак у окриље културне историје Срба 20. века.
А за садашња и будућа поколења свих балканских народа остаје ова велика мисао истинског балканофила који је цео живот био уверен у значај балканске политичке идеје: „Социјално ослобођење и правда за сваког човека, једнакоправност, демократизација, мирољубива коегзистенција – све су то још увек приче, фразе. И нико при свему томе не може да зна шта нам носи дан а шта ноћ. Сваки се час може наћи нека искра да запали данашње „буре барута“, које је и много веће и кудикамо јачим експлозивом напуњено од онога из Првог и Другог светског рата. Мали народи, без силе и блага великога, нарочито мали народи на опасном меридијану какав је Балкан, морају добро да отварају очи и да не допусте да икада више у будућности дођу до међусобних размирица и сукоба који их лако могу довести до уништења“.
Данас нама, после болног историјског искуства крвавог распада Југославије у више наврата у 20. веку, делује нестварна фанатична вера коју је Принципова и Парежанинова генерација уложила у идеју југословенства. Иако у политичком смислу трагичног исхода по српски народ ова идеја данас нема више никаквог смисла, она чак и данас, а посебно у своје време сведочи јединствену племенитост и слободарски идеализам српске омладине.
Бошко Обрадовић
Рецензије
Још нема коментара.