Милош Црњански – Култура

„Претерано или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па и наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничких форума, карикатура, карикатура.”

Оно што бих желео да кажем данашњим чланком, то је, укратко ово:

Највећа опасност за нас није у политичким тешкоћама, она је у нашој културној заосталости. Судар између наших патријархалних крајева и западњачке „културе“ прелаз из херојског и хајдучког атавизма у крик западних, великоварошких „културних“ тековина, ту је проблем. Ту ће бити извор трагедије, дегенерације, карикатура сељака – и кретена.

У нас је, као што је познато, велики, и сувише велики, проценат оних који сваке године, врло млади, умиру од туберкулозе.

Шаблонски и тенденциозни став био би ту: Умиру јер су наше масе сиромашне и социјалне помоћи слабе. Ко би могао да пориче да је то један део истине? Али ако се питање проучи дубље, види се, непобитно, да су то смрти пре свега због дерасинирања. За Кохове бациле створили су погодан терен на примитивном човеку, пре свега, отрови културе. Ко је тај ко неће признати да и они постоје.

Црнац у фраку, са огрлицом од целулоида, наш човек у вечерњем оделу и жутим ципелама, снобизам, то су само спољни, и комични знаци тог судара. Ми не мислимо на њих, ми мислимо на духовни судар и духовне губитке. Њине су последице, временом, страшне.

Код нас је свакако један од најупадљивијих социјалних и националних минуса: морталитет деце, огроман морталитет деце. Тенденциозан одговор био би и ту: социјално стање. Међутим, месо и брашно нигде није јефтиније него у нас, али би, и када би било десет пута још јефтиније, по нашем мишљењу, остао тај велики проценат умирања деце. Јер узрок није само социјална беда, него, и више, некултура.

То питање, питање културе, у вези са социјалним проблемима широких маса проучавано је довољно. Читава једна литература социјалиста постоји о томе и око тога се дискутовало највише и на руском, и на пољском, и на румунском и бугарском, гдегод су широке масе сељачке далеко заостале. У данској, шведској и у новије доба нарочито у финској социјалистичкој литератури теза културе добила је прво место.

[…]

Оно што хоћемо да кажемо то је: да је у нас култура судбоносно питање и да се нама чини да ће наше културне тешкоће бити још веће од нашим политичких потешкоћа. Зато је на том пољу потребно и највише рада, а факт је да се културним питањима у нас обраћа најмања пажња.

Да би се показала карикатура културе у нас, није потребно сићи чак до проблема аналфабетизма итд. довољно би било дати једну неулепшану слику стања наших културних институција, разних Матица, Задруга, уметничких и културних удружења, издавачких прилика, библиотека и схватања штампе.

За време поплаве стране књижевности, која је данас већ свакоме јасна, ми смо рекли јаку реч да постајемо колонија. Претерано или не, стоји да је данас, са културног гледишта, културни живот наших паланака, па и наших главних градова, школованих сталежа, универзитетских кругова, уметничких форума, карикатура, карикатура.

Наш сељак је за позоришта давао годишње 40 милијона динара. И сувише је познато колико је, тим поводом, и око тог факта, било оправданих критика. Али ако би се подвргао непристрасном прегледу рад и осталих наших културних институција колико би ту тек било рђавог театра. Треба ли да износимо билансе. Културне билансе наших читаоница, професорских конгреса, дана књиге, народних универзитета итд. Свуд је у њима иста отсутност плана, дисциплине, исто протекционаштво, обмана публике, самовоља и некултура.

Крајњи смер културног спознавања, тражења, научног истраживања, књижевности, уметности увек ће остати надземаљско и слобода, али зар је могуће данас противречити општој фрази да је култура пре свега потреба широких маса и са политичким и економским и социјалним проблемима, и проблем државе?

У нас, култура, није само главно питање, него је и судбоносно.

На најтежем месту Европе, под јаким геополитичким утицајима, наш се народ прибирао вековима са дубоко виталним, оргиналним снагама.

На прелому два света, у најтежем свом тренутку, када је после ратног проблема, који је решио, дошао до културног проблема, он се данас оставља.

[…]

Идеје, Београд, бр. 26. 18. 05. 1935.

Цео текст у књизи Милош Црњански: О национализму и српском становишту