Љубомир Мицић: Зенитиста и заточник србијанства

Ако не видимо српско сунце у зениту, тумараћемо, и даље, по европској поноћи. А Мицић нас је на време упозорио.

 

Родољубље српске авангарде

Ево их, у антологији „Дај нам Боже муниције“ Николе Маринковића, коју је ове, 2013, објавила Catena mundi у Београду, сви су на окупу: почев од Јована Скерлића, с чијим рационализмом званим „расно, јасно, просто“ се читава србска авангарда обрачунавала, оног Скерлића који је, почетком 20. века, тврдио да Србија мора постати Запад или је неће бити, да би 1912. године, за Првог балканског рата, згађен западном подршком Турцима, у свом тексту „Светли дани“ записао да је Европа „лажним интересима мира покривала своју себичност и грабљивост“, остајући „слепа и глува када су се вршили периодични покољи Старосрбијанаца, Македонаца и Јермена“.

Скерлићево разочарење у европску лаж и одушевљење осветом Косова увод је у књигу „Дај нам Боже муниције“, у којој су, под српским стегом, сви значајни наши авангардисти. Ту је Станислав Краков, из чијег „Живота човека на Балкану“, пред нас стижу три јарке слике страшног и славног ратног доба. У књизи, на стражи непролазних вредности родољубља, бди и Станислав Винавер, Србин јеврејске крви, од кога читамо одломке из његове моћне, а прећутане, монографије о 1300 каплара, крилатих ђака гимназије, који су стали у строј са својим очевима и дедовима, као и песму из „Ратних другова“ „Потпуковник Тиосав Дринчић“, одакле потиче и стих – наслов књиге коју листамо:„Дај нам Боже муниције“ (српска молитва из 1915 ). Понуђен нам је и одломак из Винаверове младалачке поеме „Немања“ – песничко созерцање жупана који је определио Србе да иду од земног ка небеском. У књизи је и Црњански са „Апотеозом“, која је права „пијана чаша Банату“, дигнута за покој душе банатског момка, Проке Натуралова, који се намерно заразио сифилисом да не иде са Бечом против браће, и који је, претходно пољубивши своју иконицу, као дезертер стрељан 1. новембра 1916… Ево их и зенитисти: Љубомир Мицић (два кључна текста његова, „Папига и монопол „Хрватска култура““ и „Манифест србијанства“ су пред нама;„Манифест“ је, први пут после 1940. године, доступан ширем кругу читалаца), Стеван Живановић, Ве Пољански – пљују у лице „курви Европи“.

Растко Петровић нам дарује програмски текст „Да наша књига буде уистину наша“, у коме нуди српску верзију „расизма“: свечовечанског братства заснованог на јединству у различитостима.„Расни човек – типичан је члан једног племена, а тиме утолико више и целог човечанства…“ каже он, у доба кад Немци маштају о „натчовеку“ германске расе, који је изнад свих осталих на планети. Владимир Велмар – Јанковић у „Духовној кризи данашњице“ позива на побуну против „колонијалне псеудокултуре“.Владимир Вујић тражи нови, културни национализам, кадар да се суочи са изазовима „сумрака Запада“. Момчило Настасијевић пред својим ђацима велича војсковође – лучоноше српске историје. Драгиша Васић позива на национално окупљање снага, Давичо,1939, пева „Србију“,„буну међу народима“, Дединац се у немачком логору сећа Србије својим „Шлеским бденијем“,а Раде Драинац пише, 1941, „Поему“ у којој вели:„Побише нас браћа! И неће заборавити свет/Крв Срба што у земљу потања./ Хиљаду пута брат био, нек је проклет онај Словен/Који се подлом Риму клања“.

На крају, „специјалитети“: Крлежина песма „На робији“, у којој се, 1915, јављају „бијели орлови и Душанове чете“, и Ујевићева песма „Србији“, написана 1918, у којој Србију гледамо „блештећу у духу и у чистој вољи“ ; Ујевић јој кличе „божанствена света земљо православна“.     После читања текста „Традиција и доктрина“ Тодора Манојловића, који се такође налази у новообјављеној читанци, али и изванредног предговора Николе Маринковића, приређивача ове, манифестно смеле и национално будилачке, антологије, опет је јасно: авангарда, која је, на први поглед, рушила традицију, градила ју је, на новим темељима и са новом снагом, заснованом, између осталог, на истинском родољубљу. Књига „Дај нам Боже муниције“ је доказ да нам предстоје нова читања историје домаће књижевности, заснована на „српском становишту“. С тим и таквим читањем, прилазимо, поново, Љубомиру Мицићу, јуродивом нашег зенитизма.

 

Клептомани и барбарогеније

Хрватски клептомани у култури, који су, после језика, од Срба почели да краду све – од Мирослављевог еванђеља, преко Руђера Бошковића, до Николе Тесле и Иве Андрића, краду нам и њега, зато што је светски познат. То, између осталог, чине Бранимир Донат и Цветко Милања, антологичари хрватског експресионизма. У своју лоповску торбу убацују и брата му, Ве Пољанског, и Марјана Микца, сарадника „Зенита“, називајући њихов рад „хрватским зенитизмом“ (о свему овоме писао је др Предраг Тодоровић, linkuj eksterno na http://82.165.153.61/sr-CS/za-dveri-pisu/autori/predrag-todorovic/paradigma-srpsko-hrvatskih-odnosa-ili-ljubomir-micic-vs-miroslav-krleza.php један од најбољих познавалаца српске авангарде). Бестидници то чине иако знају шта је о Хрватима и култури им сведочио он, Србин родом са Баније.

А писао је, није да није, на више места. Дао је, рецимо, опис поратног, испод сенке Беча, изашлог Загреба: „Све што мрзи Србе и Србију постаје „бољшевик“. Као ватра и уље мешају се победа и пораз у једној држави – то се звало југословенство“.За њега је хрватска култура била „вештачки блеф и фантом“ састављен од „европских отпадака“, међу којима су и „нешто црквене готике Бенедикта Петнаестог /…/ нешто бечког пропалог културтрегерства /…/ нешто сушичавог журнализма срозаних ђака и литерата /…/ нешто фразерске украдене „човјечности“ која у себи сакрива страх и србождерство /… /„Хрвати, вели он, поседују „грамжљиву егоцентричност јасног будализма“, али зато су увек спремни да вређају „најкултурнији народ на Балкану – српски стваралачки народ“.

Њега који је Крлежу презриво звао Мимостав Крпежа, а Густава Крклеца Црклец, Донат и Милања уврстише у „хрватске зенитисте“. А он им, и из гроба, поручује да се Хрвати никад нису борили за слободу, него су „слуганили“, „певали ропске химне и писали хвалоспеве аустроугарским ђенералима и војсковођама“. И, на крају, право у центар:“„Хрватска култура“ је ванбрачно дете ненаравног брака дресираног мајмуна и папиге, чије је право име и адреса – преузвишена госпођа Политура Имитација де Култура, Загреб“.

 

Од рођења до Првог светског рата

Рођен је 16. новембра 1895. године у Јастребарском, градићу на територији Аустроугарске, који ће доказати све његове тезе о србождерству „хрватске културе“ кад у НДХ ту буде подигнут концлогор за српску децу, једини такав у Европи. Основну школу завршио је у Глини, која ће, 1941, постати поприште невиђеног покоља што су га хрватске усташе, у православном храму, спровеле над његовим сународницима.(Јунак наше приче је, 1940, у „Манифесту србијанства“, узалуд упозоравао:„Ми престајемо да се чудимо и забављамо, ми у последњем часу саопштавамо нашу спознају свима Србима-Србијанцима: није ово више ни заблуда ни дечја болест, а није сасвим ни средњевековни верски занос и мрак — пред нама је најтежи случај политичког лудила двадесетог века: хрвацко питање! Зато, отворите добро очи, успавани и обманути Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут“.) Гимназију је учио у Карловцу, где је почео и да, аматерски, глуми. Уписао је студије философије у Загребу.

 

Мобилисани „лудак“- егзистенцијални левичар

За време Првог светског рата, био је, као и Црњански, мобилисан у K und K војску, што му је заувек огадило ратно дивљаштво капитализма, опредељујући га, како би рекао Мило Ломпар, за „егзистeнцијалну левицу“. Такав је и остао, целог живота. У свом „Барбарогенију децивилизатору“, питао је читаоце: „А јесте ли приметили да све прелази у руке зеленаша и мешетара, у руке уцењивача и хипокрита који су уништили Европу, који су је дотле уназадили да је сада највећа пијавица људског достојанства. За узор нам предлажу лопове. Дакле, заштитимо Балкан! Нама припада тај задатак и истовремено подмлађивање Европе. Препречимо пут микробима! /…/ И верујте ми, Балкан мора да изнедри нови свет, нови европски поредак. Не друштвени поредак – то је отрцано никоиништа! – такозвани друштвени поредак је данас поредак грубијана и дивљака повезаних са берзанским мешетарима, политичким партијама, гувернерима банака. Ја мислим на ЉУДСКИ ПОРЕДАК!“

Успео је, 1917, да се склони са фронта у Галицији симулирајући душевну болест, па су га заточили у римокатолички самостан код Самобора, претворен у азил за умоболне. После је, о рату, записао: „Човек – створен да буде Бог – убијан је као стока на кланици/…/Наша је прва заповед: У ИМЕ ЧОВЕКА И ЗЕНИТИЗМА – НЕ УБИЈ!“ И био је јасан: „Будимо стража против Запада!/…/Нека сви Срби носе дах буне у срцу свом и идеју у делу свом: Исток против Запада!“ Јер „Европа је упропастила српску младост. МЛАДОСТ БАЛКАНА. Курва Европа!“

 

Гоњени зенитиста

Чим је рат прошао, наставио је да се, у Загребу, бави уметношћу и да ради као новинар. Запазио га је Црњански, а Тин Ујевић је писао предговор за другу књигу његових песама. Године 1921, покреће часопис „Зенит“, у коме сарађују Црњански, Винавер, Растко и други; јуна те године, са Иваном Голом и Бошком Токином, објавиће „Манифест зенитизма“. Касније ће се сукобити са многима, од Винавера до дадаиста, оптужујући их за неинвентивност и млакост.

„Зенит“ до 1924. излази у Загребу, непрестано изложен цензури; он, његов главни уредник је, због оштре критике стања у Краљевини СХС, отпуштен из државне службе. Од 1924. до 1926. „Зенит“ излази у Београду, али, због текста о односу зенитизма и марксизма, као и нескривених симпатија и сарадње са уметницима Совјетског Савеза, бива забрањен. Против уредника је покренута оптужница „за изазивање мржње против државе у целини“. Он, уз помоћ свог пријатеља и сарадника Филипа Томаза Маринетија, италијанског футуристе, бежи у Париз, где ће му се касније придружити жена Анушка. Написаће и огорчени текст „Хвала Ти, Србијо лепа“, у коме се обрачунава са београдском малограђанштином у служби лажног европејства. У Паризу живи десет година, објављујући романе на француском (још нису преведени). Најближи сарадник био му је брат Бранислав, познат под псеудонимом Бранко Ве Пољански, који је у Паризу и умро, након чега се јунак наше повести враћа у Београд.

И у Паризу, као и на Балкану, он, на трагу светске авангарде, устаје против трулежи западне цивлизације у име „свежег“, „варварског“ (јер људског) Балкана. Милош Кнежевић бележи да је „зенитизам пркосна јужнословенска и балканска реакција на охолу Европу„при чему се Барбарогеније супротставља Европљанину; Варвари се стављају спрам Европљана; варварство истиче насупрот културе. У ствари, једна од крилатица зенитизма у реторичкој форми оксиморона гласи:„Варварство је култура!““

 

У Титовој Југославији

За време Другог светског рата не објављује; и у новој Југославији живи повучено, одбачен јер није хтео да се поклони Титовим измећарима у култури. Постојао је, како каже Милош Кнежевић у свом дневнику „Провалија у плићаку“, 26 година „у уметничком и животном остракизму“. Медиокритети су од њега бежали, оптужујући га да је човекомрзац, хипохондар и чудак. Избачен из стана у Његошевој улици, писао је, сведочи Кнежевић, „смела писма агитроповцима и компартијским функционерима“, живећи, од 1945. до 1960, са својом верном Анушком „као идеолошки проказани и изопштени српски националиста и сулуди антикомуниста“, који је, „у време када је латиница била светиња и језик револуције, колико год могао бранио ћирилицу“.Чак су га, пред први самит несврстаних 1960, Титови кербери бацили и у затвор. Хтели су у лудницу, али су га ипак пустили на слободу, да живи у „аристократској беди“. Кнежевић, који га је знао, каже да се „издржавао живећи од продаје садржаја пакета које је добијао као помоћ из иностранства. Продавао је жваке, сличице фудбалера и глумаца, кликере, хемијске оловке и налив-пера“. Робу је доносио у комисион на Славији. С људима се сретао на гробљу. Кнежевић: „Врапчији оброци, изгладнелост у чуварној претрпаности. По једна сува шљива у чају, уместо шећера./…/Ниједан драгоцени, заслужно поклоњени или размењени уметнички предмет није хтео да прода“. А и како би? Он, који је основао једини српски авангардни покрет познат у свету, он, који је 1926. у Москви излагао на изложби револуционарне уметности Запада, он, који је сарађивао са свим генијима Европе свог доба, од Маринетија и Архипенка (о коме је и писао), до Тристана Царе, маштао је да оснује музеј „Зенитеум“ и, у десет примерака, умножавао своје позне текстове и колаже. И – ником се није продао!

Опет Кнежевић:„И то је било могуће током владавине авангарде радничке класе: једини истински српски авангардиста умро је од последица глади јуна 1971. Била је то опресивна политичка анорексија“. Место смрти: дом за старце у Качареву код Панчева. Званичан узрок смрти: упала плућа. Читаоци, у праву сте: реч је о Љубомиру Мицићу!

 

Велико завештање

Године 1940, Љубомир Мицић је стигао у Београд и покренуо часопис „Србијанство“, у коме је објавио „Манифест србијанства“, значајно и до данас непрочитано дело. Цветковићевско – мачековска (дакле, криптохрватска) цензура забранила је и часопис и манифест. У њему је, urbi et orbi, Мицић завештајно указао на србијанство једини лек за болест југословенства „као свесрпски народни полет и покрет, србијанство као жива сила опште народне и државне обнове, србијанство као носилац српског законског поретка и уставне народне владавине, србијанство као уносилац српског реда и српске светлости у тројствени видовдански, и доцнији југословенски мрак и неред, србијанство као свесрпски дух, као стара основа новог и будућег политичког преображаја, србијанство као недвосмислена национална мисао, као школа грађанске свести и дужности, србијанство као неумољив бранилац међуљуцке правде и српске државне мисли, једине у једној земљи, србијанство као најмоћнија брана против рушилачке поплаве разједињења, пошто ниједна здрава краљевина (монархија) не може да буде федеративна држава, србијанство као свемоћан лек против федералистичког, фашистичког и комунистичког месечарства, а политички носилац ове мешавине данас је повлашћено хрвацство, што одувек у српском народу значи туђинство, србијанство као српска самоодбрана, као коначни политички правац и облик, као једино праведно решење засновано на историској стварности, а изражено у великим духовним подвизима, у великим војничким победама, и у сувише великим жртвама српскога народа, србијанство као заштитник свих вера, поред српско-православне као државотворне и националне вере, или као разводник свих туђинских цркава од државе, србијанство као носилац опште народне воље, као бранилац свих сталежа, свих друштвених слојева, свих грађанских, али нерушилачких слобода, србијанство као једини пуноважни спољашњи чинилац и унутрашњи делотворац, као неумољиви господар свеукупне државне управе, односно чувар њене савршене исправности и чистоте, србијанство као штит против свачијег спољашњег притиска, као убојито копље против сваког унутрашњег и покрајинског надметања са Србијом, србијанством или Србима уопште, србијанство као непробојни оклоп од челика против сваковрсног насртања, под именом равноправности, на српску државну творевину, на њезине творце или претставнике, против вештачког стварања нових народности, против беспримерног лудовања Србомрзилаца, србијанство као народна жижа и државотворна матица свих балканских и свих средњоевропских Срба, такозваних Словена, србијанство као једини и најмоћнији чувар јединствености српског многоименог народа и његове савремене државне творевине, која је, од победе до данас, на мртвом колосеку само зато што није на српском колосеку, србијанство као извор и утока законодавне и увек одговорне управне власти, србијанство као врховни закон земаљски! Без србијанства се никада није могло, без србијанства сe ни данас не може! У то име, и во имја зенитизма: Сви Су Срби Србијанци!“

 

Основне тезе „Манифеста Србијанства“

Мицићева основна теза је:„У целој прошлости српској, србијанство је било најздравија основа моралног, друштвеног, просветног и општег уређења српског. И не само то: србијанство, вечни пламен српски, грејало је груди свију Срба увек једном ватром/…/србијанство је потстрекавало све Србе на најљуцкије самопрегоре, на највећа човечанска дела, на надљуцка јунаштва, на највитешкије подвиге. И кадгод је поклекло србијанство као политичка мисао и културни смисао, поклекао је и цео народ српски./…/Дакле, духовни домет србијанства одувек је био већи од домета српске политичке моћи. Зато, угасимо ли у грудима српским пламен србијанства, угасили смо једном великом народу пламен свих полета, угасили смо Србима чак и пламен живота. Јер, не заборавимо: србијанство је својом верском трпељивошћу (што уосталом значи и слабост, јер вековима бити у ставу искључиве самоодбране према борбеној, политичкој и непријатељској католичкој цркви: ecclesia militans, није никаква савремена а ни корисна врлина!), србијанство својим вансталешким друштвеним устројством, својом политичком вештином и слободоумном напредношћу, својим песничким и војничким генијем – а нарочито својом самородном народном владавином, друштвеном и политичком, било оном у прехришћанско доба или оном у краљ-Петровој Србији — не заборавимо да је то и такво србијанство, слободно и мушко, дало српски културни и национални печат целом Балкану. То и такво србијанство било је претеча и данашњем разнородном и разноименом „социализму“ у свету“.

По Мицићу, србијанство је свестрано и свебогато, не само култрурно, него и политички: „Узмимо, например, велико благо српског песничког генија, па васпитну школу српског породичног уређења, па старе српске задруге — то су јединствени староставни примери својствене друштвене заједнице, као и заједничке свести о прекој потреби међусрпског реда и узајамности, о потреби заједничке производње, о корисности најприродније размене и поделе земаљских добара. А све је то исконски српско, за чим толико теже тек данашњи људи, пошто су беспомоћно лутали кроз историју провлачећи се стрампутицама а не идући правим и својим путем. Дакле, кад ми изговарамо и пишемо реч: српски, за нас је то појам оног вечитог љуцког чији смо носиоци још увек ми ретки Срби — Срби као намушкији потомци „најстаријег од свих народа“, и „највећег народа на свету“, по речима једног од многих грчких писаца који су Србе готово увек називали Тривалима — то је оно велико и човечанско које прижељкује тек поратна, западна и источна Европа./…/“

Улога Србијанства је универзална. То значи, по Мицићу, да се мора родити Нова Србија, без обзира на мржњу инфериорних, од Еуропејаца до њихових имитатора, Хрвата „А нова Србија мора да васкрсне; већа и моћнија од Југославије, нова Србија мора да буде, створена због среће Балкана и радости Европе, у име човечанства и зенитизма ради“.

Основни проблем су Срби издајници и самопрезиратељи: „Да, презиру нас гори од нас, а ови су многобројни/…/Али то не би било тако тужно, а још мање је необично. Има нешто што је жалосније од тога: европски политички зеленаши и трговци туђим културама, увек су међу Србима налазили издајника историског као и културног српства. Налазили су међу нама многобројне савезнике и обожаваоце, васпитавали их у самопрезиру, а нарочито оне који себе баш зато и сматрају вишим бићима, и још више зато што се поје водом туђих каљуга, па макар им и најчистија српска вода испред куће текла. Међутим, узмимо само задругарски облик србијанства, старији од цар-Душанове Византије, зар је он могао да остане непознат србождеру Карлу Марксу, а устројство српског совјета Вождовог, зар је могао умаћи пажњи србољупца Лењина?…“

Основни патос Српства је патос слободе:„Укратко, где је Србин ту је и слобода. Зато, ни велика српска револуција из 1804, из које је никао један велики црвени божур, тојест језгро нове слободне српске државе, није била значајна само за Балкан: српска револуција имала је и свој европски значај. Али то признање вештачки је ускраћено и насилно јој одузето, као што је угушен и звук свецке славе њезине. Зашто је то урађено, и ко је то урадио, то нам је тек данас јасно и разумљиво. Исти витезови, исти непријатељи! Велика дела малих народа изазивају завист малих али и трајну мржњу великих народа. А српска револуција није била ни тренутна буна, ни пролазни излив огорчења. Није била ни планули гнев роба на свог властелина због неког женског питања, као што је то био случај са буном подалписких католичких кметова у Аустрији — тих бедних и, међу првима, однарођених огранака српског народа у крањско-гервацком загорју (мисли се на буну Матије Гупца, нап. В. Д.). Таквих буна, уосталом, бивало је безброј у феудалном свету. Јер, буна и револуција, то су две ствари. Јаз је међу њима велик и дубок. Али исто тако су и две ствари: стварна историја једног народа, и — рецимо — метафизичка историја једног назови-народа. Буна је често само псовка или само непромишљен испад, док је револуција увек промишљено дело, успело или неуспело“.

Мицић, у доба Бановине Хрватске, узвикује:„Али, вратимо се сами себи! У деветнајстом веку, Српски Устанак беше најсветлија звезда на небу феудалне Европе. Та Српска Револуција беше прва истинска народна револуција у свету. И та, баш та и таква револуција — а она је трајала цео прошли век, и то на целом пространству наше данашње државе! — та иста револуција још ни данас није завршена. Српска револуција је трајно збивање баш зато што је и непријатељски притисак на српски народ остао трајан и непромењен. Он је и увећао своју моћ већ самом чињеницом што се налази данас у границама његове државе, повлашћен и мажен, док је све до јуче био extra muros, заједно са својим туђинским и духовним поглаваром. Зато ће узнемирено српско збивање остати револуционарно све дотле, док савремено и ново србијанство не буде остварено и задовољено, србијанство коме су мрачне силе потсекле крила и пресекле дах, србијанство које су лупежи и насилници, од 1918. до данас, спречавали да се изрази и обликује у свом пуном и светлоносном историском објављењу и посланству. Унутрашњи немир српски бујаће све дотле, док се чисто србијанство не истргне из клешта свих оних који врше злочино насиље над њим, који га вештачки и силом скрећу са правог пута победничког хода његовог, док помрачено србијанство не васкрсне као преображенско сунце на небу, док не стигне на своју пропуштену мету, док не отскочи у свој блистави зенит“.

Мицић је подсећао и на значење српског језика:„Без србијанства се никад није могло, без србијанства се ни данас не може! Где је живео језик српски, живело је и србијанство. Живело је у мислима и делима највећих српских умова, живело је у песми и плачу српских цркава и свештеника, српских пастира и четника, живело је у делима Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, Павла Соларића и Герасима Зелића, Светозара Марковића и Стојана Новаковлћа, Илије Гарашанина и Николе Пашића, Светозара Милетића и Јаше Томића, Јована Цвијића и Јована Скерлића… изражено је у гусларској песми Филипа Вишњића све оно што није смео слободно да мисли Рођо Бошковић у језуицком оделу, живело je србијанство у песништву свих старих Дубровчана, нарочито Гундулића, затим Његоша и, Јакшића, Радичевића и Мажуранића-Симића, Качић- Миошића и Прерадовића, Симе Милутиновића и Змај-Јове Јовановића, Рељковића и Николе Томашевића-Томазеа, Лазе Костића и Ивана Цанкара, Алексе Шантића и Ива Војновића… сви су се они напајали србијанством, а поред њих и безброј других, од давнина до данашњих дана, од Саве Немањића до Љубомира Мицића. Једни из велике љубави према србијанству као истини, правди и лепоти, други са задњим намерама — да опљачкају српско културно благо, да поробе српско историско богацство, како би имали из чега да „сочине“ пред незналицама и „пред Европом“ неку бедну националну кућицу од карата, тојест умишљену и штампаним словима остварену „индивидуалност““.

Велики зенитиста видео је у чему је опасност од Хрвата, поготово од покушаја некаквог „споразумевања“ са њима:„Доиста, тешко је отмено се такмичити са бесно настројеним скоројевићима и свесним фалсификаторима културних и историских збивања. А онима што мисле да су и крв изменили када cу вером кренули, данашњи муслимани, католици, или унијати, ми им уопште и не смемо да допустимо да се такмиче са нама. Због народне издаје њихових предака, због усађене мржње њихових потомака, они нису ни достојни било какве равноправности са Србима старинцима, победницима и коленовићима. Зато је и немогуће споразумети се са људима који кроз „споразум“ траже увек и само туђе јер својега немају, који у „споразуму“ траже српски пораз, и који се убише доказујући да ватра гори кад киша пада. А најтеже је братимити се са месечарима што шетају по крововима дерући се да су поробљени баш од оног света који им је све дао, и који се мирно одмара после тешког и напорног општенародног дела. А ти месечари, као и сви њихови помагачи, блажено су несвесни свога злочина, као и свега што је са њим у вези. У месечарском стању, са кровова својих кућа, они, свестрани голаћи, издајнички помагани од стране извесних шумадиских поштењака и глупака, пред цео свет износе нека своја измишљена права и безличне самосвојности, износе своје умишљене моћи и криумчарена дела, величају неки свој метафизички народ, неку своју фантастичну историју, неку своју апстрактну државу и државност. У то име, болесни месечари позивају цео свет у крсташки рат против природне али на свеопшту жалост нигде изражене српске превласти, просто урличу против Србије која је сама себе живу закопала, боре се путем школе и крчме, а нарочито путем државне управе против србијанства које најмање постоји, јер је српском самоиздајничком вољом свуда и насилно угушено./…/ Зато, отворите добро очи, успавани и обманути: Срби! Од поспаности једног народа до његовог пораза није далек пут. Похитајмо да опашемо границе своје државе и отаџбине обручем србијанства, запнимо да је учинимо тврђом од сваке тврђаве, похрлимо да је заштитимо живим зидом неустрашиве омладине српске. Прегнимо да претворимо и све завичаје српске у непобедиве куле свију Срба — јер сви су Срби Србијанци! Пожуримо да унутрашњост српских недељивих земаља преобразимо у богате њиве правде љуцке и достојанства српског, да створимо најплодније оранице жита, хлеба и слободе за све оне који су их достојни, да обрадимо све расаднике културног, привредног као и политичког србијанства. Очистимо сав коров са земље српске, омогућимо најзад да на свим пољима првенствено ору српски једногласно, одлучно и громко, да отпевамо опело ревизионистичком, отимачком, пљачкашком, уцењивачком, неморалном и туђинском, тојест аустро-ватиканском по духу, а само по имену — „хрвацком питању“. А ви, што укаљасте част и име српско, ви издајице српства-србијанства, вама из свију политичких странака поручујемо: престаните да им кадите и служите ако вам је мила на рамену глава! За ту ситну услугу ми вам обећавамо да ћемо вас по заслузи богато наградити, а верујте, бићемо и благородни према свом унутрашњем али укроћеном ненријатељу. Чак бићемо му и благодарни, опходићемо се према вашим миљеницима отприлике као и Турци према својим лудацима. Та множина непријатеља и јакост непријатељске мржње мерило је српске моћи и величине. Најзад, тешко вуку за ким пси не лају, или: бедан је онај кога нико не мрзи — а нико не мрзи Хрвате!“

Мицићева порука је била:„Дајмо цару царево, а Србину Србиново: потпуну безбедност и поштовање личности, културну предност и политичку слободу, неограничену слободу мисли- и србовања. Укратко, слободан српски народ у слободној и српској држави од Охрида до Триглава, а у својој држави — свесрпско србијанство. Најзад, признајте и сами: после најкрвавије победе у свецкој историји, доста смо се борили и за неузвраћену „брацку“ љубав, а још више за туђу лудост и туђинску корист — о горка судбино српска! — обоје нам донеше као награду најцрње понижење и унутрашње ропство: културно и политичко, духовно и морално. А ми ретки Срби што смо одавно у мрак прогнани, ми смо били гурнути у провалију само зато да не бранимо српску истину, да не ширимо светлост и дух српски… ми окорели Срби што никада не издасмо имена српског, ми све можемо трпети сем големе неправде и издаје, сем наметнутог ропства и мрака народу српском — па било све то чак и последица нечије превелике љубави за недостојног, по имену брата, по делу небрата, али одувек горег од сваког туђина!“

Хоћемо ли, најзад, послушати јуродивог српског зенитисту и Барбарогенија, који је био у праву више од свих српских академских пренемагала спремних да се поклоне „курви Европи“ и „преузвишеној госпођи Politura, Imitacia de Kultura“, чије је седиште онда, као и данас, у Загребу?

Ако не видимо српско сунце у зениту, тумараћемо, и даље, по европској поноћи. А Мицић нас је на време упозорио.

Владимир Димитријевић

(скраћена верзија овог текста објављена је у недељнику „Печат“)