fbpx

Фашизам Димитрија Љотића: нова истраживања

Фашизам Димитрије Љотић: добровољци пред одлазак на фронт

Текст „Фашизам и контроверзе Димитрија Љотића“ је резиме књиге Растка Ломпара Димитрије Љотић: учитељ или фарисеј.

Ова студија представља први целовити покушај анализе комплексног погледа Димитрија Љотића на хришћанство и религију уопште, као и његовог често контрадикторног односа са организованим верским заједницама током његове политичке активности у Краљевини Југославији и окупираној Србији. Интерпретације и закључци до којих се у раду дошло базирани су на анализи необјављене грађе из српских и немачких архива, као и на широком спектру објављених извора, превасходно оновремене штампе и периодике, као и извора мемоарског и дневничког карактера. При томе је посебна пажња посвећена анализи текстова који су проистекли из пера самог Димитрија Љотића и његових следбеника. У раду је анализирана постојећа историографска и публицистичка продукција о Димитрију Љотићу, о Југословенском народном покрету Збор, као и о покретима и појединцима десног спектра у Краљевини Југославији и у периоду немачке окупације Србије. С обзиром на контрадикторне интерпретације тога да ли је Љотић био фашиста или не, велика пажња посвећена је анализи овог питања. У том циљу, у раду се настојало да се појмови фашиста и фашизам не употребљавају као политичка (дис)квалификација, већ да се дефинишу у складу са постојећим научним теоријама фашизма и користе као хеуристички појмови који омогућавају прецизнију и подробнију анализу идеологије Димитрија Љотића и покрета на чијем је челу био.

Теоретски оквир овог рада представља теорија фашизма Роџера Грифина, која митско језгро фашистичке идеологије препознаје у палингенетичком импулсу, односно у уверењу да је нацији потребан препород и „поновно рођење“. У складу са Грифиновом теоријом, темељна анализа идеологије Димитрија Љотића и покрета Збор открива да је палингенетски мит представљао осовину идологије Збора, те да се он стога може сматрати фашистичким покретом. С обзиром на тему студије, однос Димитрија Љотића према религији и верским заједницама анализиран је у контексту европских идејних и политичких струјања тог доба, али и у контексту теоретских разматрања о фашизму и религији.

Студија се састоји из две целине насловљене Идеологија и Пракса. У првом делу анализиран је поглед Димитрија Љотића на религију и религијски аспект његове идеологије, док је други део посвећен његовом односу према верским заједницама у Краљевини Југославији и окупираној Србији.

Димитрије Љотић

У анализи Љотићевог погледа на религију у студији се пошло од истраживања његових најранијих интелектуалних узора, међу којима су били и значајни хришћански мислиоци. Осветљен је до сада у потпуности занемарени утицај екуменистичких теорија на њега. Управо у раном контакту са екуменистичким хришћанским традицијама, популарним на почетку 20. века, крије се и објашњење специфичног Љотићевог погледа на религију. Његов, речима Ђока Слијепчевића, „интегралнохришћански“ поглед, потискивао је интерконфесионалне разлике у корист општехришћанских сличности, сједињујући их са југословенским национализмом, култом жртве и борбе. Тиме се побија у јавности устаљено мишљење о Љотићу као великом православцу и српском националисти и указује се на његов пуно прагматичнији поглед на хришћанство, али и дубока интегралнојугословенска уверења. Пажљивије читање текстова Димитрија Љотића и његових следбеника открива свеприсутност религијске симболике у идеологији покрета и Љотића лично. Посебно је анализиран препородилачки, односно палингенетски аспект Љотићеве мисли, као и прихватање насиља као регенеративне силе. Анализирано је идеално Љотићево устројство државе, као и његова критика политичких непријатеља и оних покрета са којима је имао додирних тачака.

У другом делу студије посвећеном односу Димитрија Љотића и верских заједница у Краљевини Југославији и окупираној Србији пажња је посвећена везама самог Љотића и покрета Збор са Српском православном црквом и Римокатоличком црквом, двема најзначајнијим хришћанским верским заједницама на југословенском простору. Указано је на то како је Љотић маневрисао између ове две, увелико супротстављене конфесије. Посебна пажња посвећена је Љотићевом држању током Конкордатске кризе. Однос Димитрија Љотића и епископа Николаја Велимировића, који је често био предмет стереотипних и површних тумачења, детаљно је анализиран у овој студији. Преиспитана је свеприсутна тврдња о уласку богомољачког покрета у Збор и утврђено је да не постоји ниједан доказ који би је потврдио.

У раду је указано на то да су догађаји од 27. марта 1941. године трајно нарушили до тада добре односе Димитрија Љотића и представника Српске православне цркве. Његови бројни напори да приволи Српску православну цркву на сарадњу са окупатором нису уродили плодом. Анализом немачких извора утврђено је да је Љотић посматран као велики познавалац црквеног питања у окупираној Србији и Југославији и да је често консултован приликом доношења одлука. Активности оних свештеника који су били присталице покрета такође је описана, као и поступање Љотића и његових следбеника према оним свештеницима који су означени као противници. Коначно, расправљано је о томе да ли се идеологија Збора може посматрати као политичка религија, и да ли се Збор може сматрати клерикалнофашистичким покретом. Дошло се до закључка да је еволуција идеологије Збора у политичку религију приметна, али не до краја испуњена, а да је учешће свештеника и црквене јерархије у покрету недовољно приметно да би се он могао сматрати клерикалнофашистичким.