fbpx

Савремени човек поробљен је хедонизмом

Хедонизам

Која је сличност између америчког робовласничког друштва и оног што ми данас живимо? Шта значи „тоталитаризам преко хедонизма“ и служи ли популарна култура за отупљивање критичке оштрице? Стеван Гајић дао је одличан интервју за портал pokreni.rs

Са Јеленом Вујановић, уредницом портала Катенин аутор Стеван Гајић разговарао је о савременом тоталитаризму и поробљавању кроз хедонизам, али и низу других тема непосредно или посредно везаних за његову књигу Од роба до грађанина.

Стеван Гајић
Стеван Гајић

У опису књиге „Од роба до грађанина“ између осталог стоји и да постоји сличност идеја Вилијама Ду Бојса и Николаја Трубецкоја према којој се види „космополитизам као прикривени романско-германски шовинизам“. Како бисмо то „превели“ на свакодневни језик?

– Што се тиче мисли Вилијама Ду Бојса односно паралелизма у идејама које је он промовисао и мисли једног од оснивача Евроазијства, руског емигранта Николаја Трубецкоја, исказане у књизи Европа и човечанство ради се о следећем.

Вилијам Ду Бојс је у својој књизи Душе црног народа говорио о двојној свести према којој је заправо суштина проблема Афроамериканаца то што они вечито себе посматрају туђим очима. Они себе посматрају очима белаца. А с обзиром да су Афроамериканци заправо потпуно нов народ искорењен са сопствене земље, а никада укорењен у Америку, и да је то укорењивање практично немогуће спровести до краја, мислио је да је то један нерешив психолошки проблем.

Космополитизам и подељена свест поробљених људи

Дакле Афроамериканци више нису Африканци јер то су потомци отетих људи из различитих народа, племена и језика, а у новој земљи им је практично избрисано памћење или добар део памћења. Језици су заборављени и они су сви били приморани да науче енглески. Међусобно су се помешали и још су помешани са белцима тако што су бели господари искоришћавали робиње и из таквих ванбрачних веза су се рађала деца.

Вилијам Ду Бојс
Вилијам Ду Бојс

Сам Вилијам Ду Бојс такође припада ономе што један други Афроамерички мислилац, Фредерик Даглас назива мешана раса (блендед расе). Суштина је да они стално себе посматрају туђим стандардима и да никада тим стандардима не могу да одговарају. И заправо стално имају један осећај ниже вредности због тога што не могу да одговоре стандардима који су им наметнути и које су они интериоризовали.

Ја сам уочио сличност са књигом Николаја Трубецкоја у којој он каже да је заправо космополитизам скривени романогермански шовинизам. Романогермански можемо превести у западни. Поента је да они сопствене вредности и стандарде представљају као општечовечанске, а да при том западна култура стално намеће нове и нове стандарде што значи да је она креатор дискурса и да други само могу то да прате.

С обзиром да само прате они су увек у некој врсти заостатка и стално требају да се прилагоде некаквим стандардима у чијем креирању нису учествовали. То је суштина те везе између два мислиоца који су чак били савременици, али колико је познато и колико сам могао да истражим нису ни знали један за другога. О томе сам писао у књизи и посветио једно поглавље овај сличности у њиховом размишљању.

Хедонизам и тоталитаризам

У једној емисији си рекао да се данас спроводи „тоталитаризам преко хедонизма“- шта си мислио под тим?

– Тоталитаризам преко хедонизма то није нешто што сам ја измислио. О томе је најбоље писао Хаксли у књизи Врли нови свет. Често Влада Димитријевић цитира ту књигу и говори о овом феномену. Дакле то је владање над људима преко њихових страсти. О томе је такође савремени римокатолички мислилац доктор Мајкл Џоунс написао књигу Либидо доминанди (Libido dominandi), где је заправо говорио о хедонизму и коришћењу људских слабости зарад контроле и у којој повезује сексуалност и политичку контролу.

Према њему та револуција – јер то се дешава у серији револуција које почињу са француском буржоаском револуцијом, настављају се са бољшевичком револуцијом, посебно њеним првим фазама, даље иде сексуална револуција и 68-а и данас, (он о томе конкретно није ту писао) преко идеологије такозваног „wokeness“-а односно пробуђености имамо оно што Даглас Мари назива новом врстом религије.

Дакле када су људи на западу престали да верују у нацију, класу, у религије, када више нису делатни хришћани и када ништа осим можда стицања новца и неке магловите опште идеје о личној срећи није остало, тада је то место потребе за религиозности попунила идеологија „wokeness“-а и Мари о томе пише детаљно у својој књизи Лудило гомиле.

И заправо то је оно што смо могли да видимо током лета 2020. Дакле један општи бунт чији је окидач било брутално убиство Афроамериканца у Минеаполису, Џорџа Флојда. И то је покренуло један масовни покрет који више није имао везе само са расном неправдом у САД већ са уопште једним темељним мењањем друштвених вредности у САД. САД су можда као никада, од грађанског рата до сад, толико подељене. Чак мислим да је данашња подела још већа од поделе у Америчком грађанском рату. То не значи да ће се догодити некакав грађански рат, другачији су услови и он може бити капиларан, али никако не рат две војске са фронтовима. Али једноставно оно што остаје као чињеница је да је то једно сада трајно подељено друштво које више нема консензус. Не постоји минимум друштвеног договора или друштвеног уговора, да употребим тај израз који су користили класични енглески мислиоци попут Лока и Хобса. Дакле нема више друштвеног консензуса око тога шта су САД и куда треба да иду.

Пинокио на Острву задовољства

За разлику од класичног тоталитаризма код Орвела, код Хакслија заправо људи сами себе контролишу. Они знају да ће, попут пса у Павловљевом експерименту, уколико се понашају на одређени начин и поштују одређена правила добити својеврсну награду. Код Хакслија то је у виду дроге која се зове Сома која их опушта, доводи у екстазу итд. Да ли је он имао неку конкретну дрогу у виду или је то метафора то и није толико важно. Важан је тај механизам. Такође, добра метафора ту је Пинокијево острво задовољства.

Пинокио одлази у једеном тренутку на острво где је све дозвољено, где он може да једе слаткиша колико хоће, да пуши томпус, да пије, да се забавља на рингишпилу и у једном тренутку се појављује зли кловн и сва деца укључујући и њега претварају се у магарце и одводе их као робље. То је метафора онога о чему сам говорио. Да се кроз хедонизам људи поробљавају.

Даглас је говорио да је постојала једна пракса код робовласника да на свака три, четири месеца робовског рада, робовима организује својеврсне забаве где би им чак дали и неки новац који могу да троше. И подстицали су тешко опијање, оргијање, клађење и туче међу робовима. Он описује да је ефекат такве једне забаве био тај да би робови дали себи одушка, били би уморни и депресивни после таког екстатичког искуства после чега би у исто време осећали кривицу, чиме би се тупила њихова оштрица отпора. У исто време би се потајно надали “сад ћу ја да наставим да радим робовски три, четири месеца, али тамо негде у перспективи биће нова журка.”

И заправо када погледамо модел на који је већина човечанства навикла (не само запада јер то више није географски појам, сви смо у мањој или већој мери постали запад) – то је да обично људи раде током недеље и онда се за викенд обезнане, и одморе и уморе у исто време, и онда такви уђу у следећу радну недељу једноставно не размишљајући много о себи и смислу живота. Наравно ово је поједностављена шема, али је јасан механизам.

Робови немају породицу

Оно што ми је такође занимљиво то је да је стално подстицан промискуитет, да Афроамериканци никад не направе класичну породицу.

– Иако су се они трудили, али често би робовласници раздвајали мужа од жене, децу од родитеља. То видимо и данас у некој другој форми. То уништавање породице као механизам за владање над робовима није чак ни Даглас први приметио. Колиико је мени познато већ сам видео то код Аристотела у његовој “Политици” где он објашњава да је, да се робови не би бунили, потребно да не постоје јасне породичне везе и чврста породична структура и да се подстиче разврат, како би се тиме подстицало неповерење. А без поверења нема ни организације. Мисли се пре свега на побуну робова.

Да ли популарна култура (данашња музика, ријалитији, филмови) служи за отупљивање критичке оштрице?

Ријалити и уопште читава култура која нам се намеће јесте апсолутно у служби владања преко хедонизма и преко ширења депресије. У Србији конкретно власт стоји иза тога. Сетимо се када је министар културе у прошлој влади желео да се ограниче ријалитији буквално је доживео медијски линч од сопствене владе на челу са Аном Брнабић. Дакле власт је најдиректније стала иза једног, рекао бих, робовласничког метода контроле над људима. Резултат овог вишегодишњег непрекидног малтретирања јавности ријалитијима је да људи, и то посебно пензионери, дакле људи који су више везани за кућу, нон-стоп гледају те ријалитије. Чак иако су ужаснути они настављају да гледају. То у исто време шири депресију, али и одвлачи од других мисли.

Механизам је као и са сваким наркотиком. Наркотик даје олакшање, а онда заправо продубљује депресију и опет, као са овим журкама које су за робове организовали амерички робовласници, онако отупели људи настављају то да гледају јер, ето, шта им друго преостаје. И тиме се практично хипнотишу и настављају да трпе пакао живота под напредњачком влашћу.

Аутор интервјуа: Јелена Вујановић

Цео интервју погледајте на: pokreni.rs