Југословенска коб српског народа: “Чија је истина?”, Мирко Магарашевић

Поводом изласка из штампе књиге критички ангажованих есеја Чија је истина? Мирка Магарашевића, у Печату бр. 510 од 9. марта 2018. објављен је интервју са аутором. Овде преносимо скраћену верзију.

Иако је Ваша поезија драгоцено сведочанство да Хелдерлинова запитаност („Чему песници у оскудно време?“) и данас добија достојне одговоре на нашем језику, повод за овај разговор је књига Ваших друштвено ангажованих текстова Чија је истина?, у издању Catene mundi. У њој сте настојали да одшкринете врата наше вишедеценијске тамнице, и понудите одговор на питање шта нам се десило. Шта се заиста десило српском народу који је, почетком 20. века, био млад, снажан и биолошки потентан, да би сада, у 21. столећу, био истрошен и маргинализован, са просечном старошћу од 44 године?

– Ваше питање је врло сложено. Оно задире и у биолошко, у историјско, у етничко, у политичко и духовно стање српског народа. Са ослободилачком 1912. годином Србија је херојски стала на своје ноге, а после тога је уследило све оно што је историјски реметило тај частан резултат. Све братске народе западно од Дунава, Драве и Дрине, који су већ били и политички, и психолошки, па и ментално, и биолошки, или полугерманизовани или отоманизовани, Србија је широко пијемонтски окупила и братски примила у загрљај југословенства. Та „сабратска“ част скупо је плаћена већ у самој нашој Краљевини, али још десетоструко скупље у неуравнотежено створеној, на штету Србије издробљеној држави по комунистичком рецепту.

(Пост)југословенско комадање државе

Геополитички складно (по природним токовима река) уобличених девет Бановина, титоисти су превратом из тржишно и аграрно утемељне епохе Краљевине Југославије, гестом политичке ампутације претворили у шесточлани републички егоизам, претећу сепарацију и покрајинизацију једнострано спроведену само на територији Србије! Покушајте, из далеке 1945. или данас, 2018. само да замислите ту бившу, 26. 8. 1939. изнуђену творевину „Бановину Хрватску“, или ову данашњу, наједном подељену на следеће области: Загребачку жупанију, АП Истру, АП Далмацију, АП Славонију, АП Барању и АП Дубровник са дубровачким архипелагом, што би историјски, културолошки и етнички гледано, било у чак и у титоизму савим логично и оправдано. Тек у том случају покрајинизација Србије и њено вештачко раздвајање од вардарске Македоније (која баш зато данас има толико проблема са албанизацијом, па чак и својим називом!) и откидање од Црне Горе, још од 1945. имало би, бар некаквог формалног, „оправдања“.

Када се после октобра 2000. „демократски“ лицитирало о наставку „децентрализације“ и некој наредној „регионализацији“ Србије, то је било политички врло неуко и прикривало је погоршани наставак старе приче о титоистички већ исцепканој Србији. Истовремено и зачудо, нико од наших политичара, до данас, још није схватио колико је, рецимо, за судбину Србије у свакодневном обраћању и говору, важно чувати појам Рашка област, а укинути појам „Санџак“ као историјски и топографски одавно неодржив. Пазите: од 360 санџака на које давно беше подељена Отоманска империја, данас, на територији Турске Републике нема ниједног! У политички вербалној употреби – чак и умишљено територијалној! – остао је само овај „наш“ тзв. новопазарски санџак! Отуда то? Па и то је део фаталног, још неумрлог титоистичког наслеђа које нас је довде и довело: у стање трагичне друштвене деменције. […]

Мирко Магарашевић Чија је истина

Пола века живота у лажи

Откуда вашој књизи наслов Чија је истина?

– Ми се у затеченом незнању, још увек занети популизмом и неукошћу, дан-данас понашамо као да се сваког дана напијамо бунике уместо рицинуса! Још увек се повијамо за мутном главом, него да применимо пургативни рицинус! Шта је томе узрок? Зашто је то „испало“ тако? Па зато јер је Србија од 1945. живела 50 година у лажи, а следећих 20 није се тих лажи јавно, ни суштински, ни духовно одрекла. Предали смо се антиграђанској социјалној пометњи и менталној помућености! Значи: наш национални простор хронично је загађен обманама титоизма и последицама тих обмана пуних 70 година.

Још увек не признајемо прави узрок нашег друштвеног пада. Не препознајемо корен зла и узроке своје менталне и духовне беде. Штавише, неки међу нама, срж нашег друштвено-националног слома у брозовштини и касније, виде као неко „боље време“! Деценијама је у Србији једина истина била лева, марксистичка идеологија и једноумна партијска пропаганда. Титоизам је стално производио измишљене „непријатеље“ да би показао како је партија „будна“ и стално „у акцији“ да би се у потпуној моралној хибернацији одржала лакирана слика „идеалне стварности“, дакле: лаж. Све друго било је забрањено, кажњиво затвором или социјално жигосано. Лов на српску нацију и тзв. српски „национализам“ био је истовремено расписан и као идеолошка Потерница и као простор за јавни (партијски) или невидљив (удбашки) одстрел. На стуб срама у свакој прилици качени су и СПЦ, и лик СветОг Саве, и Николај Велимировић, и Јустин Поповић, и Слободан Јовановић…[…]

Разговарао: Владимир Димитријевић

Печат, бр. 510, 9. март 2018.