Леон Којен: Истина о дуго скриваним злочинима Озне

Предговор Леона Којена књизи ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи, коју су приредили Срђан Цветковић и Немања Девић.

Збирке историјских докумената по правилу интересују научнике који изучавају време на које се дати документи односе и мало кога другог. Са књигом која се сад налази пред читаоцима (ОЗНА. Репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи) ствари стоје друкчије: прошло је три четвртине века од времена њених докумената, првих година по свршетку Другог светског рата, али пред њима тешко да ће остати равнодушан ико коме је стало да разуме прошлост Србије и тим сазнањем осветли њену садашњост и будућност.

Документи садржани у овој књизи представљају непобитно сведочанство о томе како се, од првих дана победничког повратка партизанске војске у Србију, нова комунистичка власт учвршћивала смишљеном, добро организованом репресијом над цивилним становништвом. На десетине хиљада недужних људи страдало је под измишљеном оптужбом да су „народни непријатељи”, „издајници” и „сарадници окупатора”, док стварни разлог за њихову ликвидацију без суда уопште није био у оном што су током рата чинили него у оном што су били у јавном и приватном животу. У очима Комунистичке партије Југославије и њене тек основане тајне полиције, ОЗН-е, њихова „кривица” просто се састојала у томе што су по свом социјалном положају и политичким уверењима, по својим моралним вредностима и културним опредељењима могли представљати сметњу успостављању тоталитарне диктатуре совјетског типа у Србији и Југославији.

[…]

Вероватно да једино оваква збирка докумената, зналачки састављена тако да се директно виде сви аспекти комунистичког терора у Србији после победе над окупатором, може да развеје последње илузије које многи још имају о природи и побудама Титовог режима. Документи сакупљени у овој књизи недвосмислено показују да је „црвени терор” био пажљиво планиран и припреман од тренутка када је, половином 1944, Титу и његовим најближим сарадницима постало јасно да им се у догледној будућности победа смеши и у Србији.

[…]

Како су партизанске јединице улазиле у Србију у јесен 1944. године, тако је по градовима, варошима и селима отпочињао талас терора чији је циљ био далеко амбициознији од обрачуна са онима који су заиста радили за окупатора или били део Недићеве власти. Документи у овој књизи показују да су мета ликвидације без суда били сви за које се мислило да би својим политичким ставом и опредељењем, својим богатством и угледом, својим знањем и моралним држањем могли угрозити успостављање новог револуционарног а стварно нељудског, тоталитарног поретка. Могло би се рећи да је на овај начин српска политичка, економска и културна елита за непуних годину дана била потпуно обезглављена: они који нису платили животом били су или послани у комунистичке робијашнице или остављени да живе у беди и страху или регрутовани да служе новој власти. Тако су, рецимо, неки потписници пронемачког и антикомунистичког „Апела српском народу” с почетка окупације били одмах стрељани, други су били осуђени на временске казне или онемогућени да раде, а трећи су (рецимо, Александар Белић, председник Академије и пре и после рата) постали део Титовог режима.

Београд – средиште крваве операције

Средиште ове велике операције био је Београд у којем је становништво, измучено после три и по године окупације, очекивало – ако ништа друго – да бар голи живот више никоме неће бити угрожен. Велики број оних који су имали важније положаје у Недићевој власти већ је био отишао из Београда, а у мањој мери то је био случај и са истакнутијим присталицама Драже Михаиловића. Они који су остали а били су обични службеници Недићевог режима или пасивни симпатизери четничког покрета нису могли ни сањати да ће и то бити довољно да буду стрељани без суда. Тим пре то није могло пасти на памет образованим, више или мање добро стојећим Београђанима – професорима, писцима, уметницима, лекарима, инжењерима, адвокатима, официрима, свештеницима, студентима, трговцима, индустријалцима, итд – који су живели под окупацијом не исказујући никакве политичке симпатије и гледајући да преживе не чинећи зло никоме. Први месеци по ослобођењу, а поготову прве недеље, показали су им како су се горко преварили.

Чим је партизанска војска ушла у Београд, ОЗНА је организована у 16 градских квартова и почела су масовна хапшења. Одмах су ухапшени они чија су се имена налазила на унапред припремљеним списковима[9] и они су по правилу стрељани већ у неколико следећих дана.[10] Последње недеље октобра власт је преко радија и штампе позвала све „неокаљане чуваре јавног реда и мира” да се врате на посао; сви који су то учинили, не само жандарми, него и административно особље попут писара или дактилографа одмах су стрељани као „сарадници окупатора”. [11] Хапшења су даље вршена у складу с категоријама идеолошких непријатеља добро познатих из партијске пропаганде (реакционари, буржуји, присталице грађанске демократије, монархисти), а многи су страдали и као жртве денунцијација мотивисаних завишћу, злобом и користољубљем. На мети ОЗНЕ посебно су били богати и уопште имућнији људи, јер је њихова ликвидација као „народних непријатеља” повлачила за собом и конфискацију целокупне имовине: будућим властодршцима је било стало да и пре национализације и законског „подруштвљавања средстава за производњу” униште социјалну базу претходног режима.

Стрељања су првих недеља по ослобођењу вршена свакодневно на великом броју локација претежно на периферији тадашњег Београда (Лисичји поток, Бањичка шума, Кошутњак, Маринкова бара, Царева ћуприја, Јајинци, Кула Небојша, Ада Циганлија, Велико ратно острво, итд) али и у самом центру (парк Мањеж, парк Ташмајдан, дворски парк преко пута Турске амбасаде, итд).[12] Убијало се „скоро свуда, нема места на којем није обављано смакнуће”, рекао је двадесет година после Брозове смрти Милан Трешњић, начелник ОЗН-е 12. кварта (Дедиње) и једини од организатора терора у самом Београду који је о томе јавно проговорио: „У Београду се [тада] више гинуло него живело, ради се о десетак хиљада живота.”[13] Само у „првих петнаест дана по уласку у Београд”, када је „ОЗН-а је била једини суд и закон”, по Трешњићевим сазнањима у престоници је ликвидирано неколико хиљада људи. [14]

Сви градови и вароши у Србији, мања места и села преживели су од јесени 1944. до лета 1945. исту врсту комунистичког терора. Виђенији људи и политички неистомишљеници немилосрдно су убијани, по правилу без суда, евентуално с накнадно фабрикованим судским пресудама, које су имале да дају привид легалности већ извршеним ликвидацијама. Образац овог поступка било је чувено „Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду”, објављено на првој страни Политике 27. новембра 1944, из којег је јавност сазнала о смртној казни извршеној над 105 лица[15] у складу с горе поменутом Уредбом о војним судовима. Осим помена у Политици, нема никаквог доказа да су суђења овим људима икада одржана, у више случајева нема ни накнадно написаних пресуда, а тврдња да су омиљени глумац-комичар Александар Цветковић, или познати сликар и декан Техничког факултета Бранко Поповић, или др Петар Зец (секретар Црвеног крста Србије за време окупације) били „издајници и непријатељи народа”, како је писало у „Саопштењу”, морала је чак и многим комунистима деловати претерано. Али, поред привида легалности, нова власт је селективним обелодањивањем својих поступака желела и да застраши, и то је свакако и постигла.

[…]

Претпоставке о броју убијених и директно отераних у смрт[17] увек су незахвалне, али и оно што данас знамо показује да је укупан број жртава комунистичког терора у Србији свакако знатно већи од 60.000. Зашто би се иначе уништиле „Књиге стрељаних” управо за Београд и поменуте градове, значајна средишта јавног и културног живота у Србији, ако не да се прикрију највећи злочини почињени приликом комунистичког освајања власти? При том је важно не испустити из вида чињеницу да су се, када је почео терор ОЗН-е, готово цео Љотићев Српски добровољачки корпус и добар део припадника Недићеве Српске државне страже већ налазили изван Србије, коју су напустили уз помоћ Немаца. Оштрица масовне репресије у Србији није могла бити уперена против оних који у њој више нису били, јер су се с правом бојали одмазде. Она је, изузимајући осветничко понашање према Немцима фолксдојчерима и Мађарима, првенствено била усмерена на оне који се идеолошки и политички нису слагали са комунистима: пошто би их ликвидирала Ранковићева и Пенезићева ОЗНА, Ђиласов и Зоговићев Агитпроп био је ту да те људе лажно представи као „недићевце”, „сараднике окупатора” и „народне непријатеље”.

[…]

Из предговора књизи ОЗНА. Политичка репресија у Србији 1944–1946. Документи, коју су приредили Срђан Цветковић и Немања Девић

____________________________________________________________________

Цео предговор на: Нови Стандард

Упутнице:

[9] Да су ти спискови постојали и ко се на њима налазио, види се по сећањима Јефтимија-Јефте Шашића, у то време једног од највиших руководилаца ОЗНЕ, а касније шефа војне контраобавештајне службе. Шашићева сећања укључују опширне изводе из његових бележница за септембар и октобар 1944, који садрже многа имена људи предвиђених за ликвидацију и откривају нам како се такав списак формирао: Шашић и његове колеге почели су са списком добијеним од Благоја Нешковића, тада првог човека КПЈ у Србији, а касније су га проширивали, поред осталог и низом имена која им је дао Марко Ристић, убрзо после тога постављен – на предлог Милована Ђиласа – за првог амбасадора комунистичке Југославије у Француској. В. Коста Николић и Бојан Димитријевић, „ОЗНА против ‘народних непријатеља’ у Србији. Два документа”, Наша прошлост, 9 (2010), стр. 155-168.

[10] Низ појединачних случајева ове врсте описан је, на основу расположивих докумената и аутентичних сведочанстава чланова породице и пријатеља, у књизи Срђана Цветковића. В. Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва: ликвидација „народних непријатеља” 1944-1953, стр. 116-171. Ове странице Цветковићеве књиге дају досад најпотпунију слику револуционарног терора у Београду првих месеци после ослобођења.

[11] Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва, стр. 126-127.

[12] Срђан Цветковић, Између српа и чекића. Књига прва, стр. 134-135.

[13] Милан Трешњић, „Ослобађење Дедиња”, разговор са Соњом Ковачевић, Круг [недељник], бр. 8, 9. март 1999, стр. 66.

[14] Милан Трешњић, „Ослобађење Дедиња”, стр. 62.

[15] Стварно 104, јер је глумац Лазар Јовановић неким чудом преживео и умро много година касније.

[16] „Књига притвореника ОЗНЕ” (где је уз многа имена на маргини било додато „стрељан”), саопштења у штампи о извршеним смртним пресудама, решења о конфискацији која су као основ наводила осуду на смрт, „Књига антинародних елемената”, других званичних докумената, те сведочења породица, пријатеља и познаника убијених.

[17] Рецимо, неподношљивим условима у логорима, што је била судбина хиљада Немаца фолксдојчера у Војводини.

[18] Тито – строго поверљиво. Архивски документи, приредили Перо Симић и Звонимир Деспот, Београд, 2010, стр. 177-178. Овај документ у ствари је изјава Милоша Минића упућена Централном Комитету КПЈ нешто после састанка са тужиоцима који је, по мишљењу Косте Николића, одржан „у јуну или најкасније почетком јула 1945” (Коста Николић, Мач револуције. Озна у Југославији 1944–1946, стр. 178).

[19] На словеначкој територији, на Тезном, у јамама и пећинама Кочевског рога, на Похорју, у логору Техарје и другде, од краја маја до почетка јесени 1945. с беспримерном бруталношћу ликвидирано је без суда најмање педесет хиљада Хрвата, Словенаца и Срба, већином припадника разних оружаних формација (али и цивила) који су, склањајући се пред комунистима, пребегли у Аустрију. Британска војска је после 15. маја 1945. из Корушке почела да их враћа у Југославију где су их по налогу комунистичког руководства одабране јединице у огромном броју ликвидирале, не обазирући се притом ни на разлику између војника и цивила, ни на степен евентуалне кривице и разлоге за бекство преко границе. […]