Његош и политички патуљци

Његошев војвода Драшко је на Западу, у Млецима, доживео, много пре Ђинђића, Тадића и садашњих властодржаца, праву природу евро-обећања, приликом сусрета са дуждом: „Обећа ми и што му не исках./ И помислих кад од њега пођох:/ благо мени јутрос и довијек…/ Кад послијед, све оно излиња,/ ка да ништа ни зборено није./ И посад му не бих вјеровао/ млијеко је да ријече бијело“.

Владика Данило, духовни и световни поглавар Црногораца, негда најбољих Срба, на почетку „Горског Вијенца“ проклиње Турско царство које је одузело слободу и срећу толиким поробљеним народима, па и његови саплеменицима: “Куго људска, да те Бог убије!/ Али ти је мало по свијета/ те си својом злошћу отровала,/ но си отров адске своје душе/ и на овај камен избљувала“. Како каже Данојлић, “није потребна нарочито развијена моћ асоцирања и откључавања алузија да се докучи коме су, данас, упућени ови стихови“ (1). Тај неко се шири на Исток, гасећи једну по једну светлост слободног човечанства, у име најодвратније од свих религија, идолатрије бога Мамона, и у име једне од нижих привредних делатности, трговине, која је одавно престала да буде економија, а постала метафизика (све је на продају, сви су на продају). Мамонови следбеници су увек користили, данас често помињану, стратегију „штапа и шаргарепе“: “Пиј шербета из чаше свечеве,/ ал сјекиру чекај међу уши“, описао је ту стратегију Његош. Зато им се многи  клањају: „истурчи се плахи и лакоми,/ млијеко их српско разгубало“. И данас у табор евроунијата прелазе они који су плашљиви („Ми смо мали народ, без савезника, не можемо да издржимо у борби са Империјом“, размишљају они) или они који желе да живе привилеговано, као преливоде које су напустиле свој народ и одрекле се његових интереса зарад лукративних разлога (о чему је изврсно писао руски мислилац Александар Панарин у свом огледу о „дезертерству елита у епохи катастрофа“).

Стање Српства исто је као и у време оно: „Великаши, проклете им душе,/ на комате раздробише царство,/ српске силе грдно сатријеше;/ великаши, траг им се утро,/ распре сјеме посијаше грко,/ те с њим племе српско отроваше“. Уместо речи „великаши“ треба ставити „политичари“ (боље рећи – политиканти), и уместо „раздробише царство“ – „кренуше у регионализацију“, па ће Његош бити политички аналитичар бољи од свих ових за које је својевремено речено да се могу купити за „тањир купуса“, и који својим квазианализама само муте воду да изгледа дубље.

Кад човек види србијанске НВО у служби Империје, и кад чује како другосрбијанци говоре о неминовности претварања Срба у стадо послушно Великом Брату, сети се Његошевог владике Данила и његових страхова: „Не бојим се од вражјега кота,/ нека га је ка на гори листа,/ но се бојим од зла домаћега“. То домаће зло се руга свим вредностима српског народа, а нарочито Косовском Завету, исто као потурице некад. „Крсту служиш, а Милошем живиш“, говораху непотурченима, при чему је, како веле преверице, „крст ријеч једна сухопарна“, јер од човека захтева одрицања и патње (по Његошу, „воскресења не бива без смрти“). То јест, како кажу представници оновремене Империје: „Милош баца у несвијест људе,/ ал у пјанство неко прећерано“. Они би хтели да сви буду меркантилно трезвени, неопијени Обилићевим херојством. Али, то им не може поћи за руком, јер се српска национална свест заснива на култу косовских витезова, а сваки Видовдан је огледало у коме се види „ко је вера, а ко је невера“.

Има и оних, квазиродољуба, који би да седе на две столице – и оној, коју им, као трулу даску, нуди Империја, и оној која је златни престо слободољубиве традиције Српства. Хоће славу патриота и паре НАТО благајне. То, наравно, не може бити. Његош је био против лажног, парадерског национализма, спремног на сваки трули компромис зарад личне користи: „Бадава се инате с Турцима, /кад им лижу, ка пашчад, сахане“.

Империја Србе упозорава да се не буне против Новог поретка, јер ће бити сломљени: „Мало људство, куд си засљепило?/ Не познајеш чистог раја сласти,/ а бориш се с Богом и људима,/ без надања живиш и умиреш“. По Миловану Данојлићу, то су данас „дивоте потрошачке цивилизације, и обећања да ћемо се, будемо ли добри и покорни, једног дана приближити трпези за којом уживају наши добротвори и саветодавци“ (2). Међутим, од тога нема ништа. Његошев војвода Драшко је на Западу, у Млецима, доживео, много пре Ђинђића, Тадића и садашњих властодржаца, праву природу евро-обећања, приликом сусрета са дуждом: „Обећа ми и што му не исках./ И помислих кад од њега пођох:/ благо мени јутрос и довијек…/ Кад послијед, све оно излиња,/ ка да ништа ни зборено није./ И посад му не бих вјеровао/ млијеко је да ријече бијело“. ЕУропски мудраци и саветодавци, нудећи нам да продамо косовску веру за обећање бриселско-вашингтонске вечере, настоје да нас убеде у своју причу о „тржишној привреди“ и „ЕУ стандардима“, тобож универзалним за све крајеве света; али, и то је измислица за „балканске варваре“. Његош је видео замке такве учености. Како веле Црногорци једном апологети империјалне турске силе: „А мудар си и књижевник, кажу./ Учио си књигу у Цариград,/ на некакву ћабу притврдио./ Али ти се још хоће памети -/ потежа је ова наша школа“.

И онда и сада савезника је мало: „Вражја сила одсвуд оклопила./ Да је игђе брата у свијету,/ да пожали, ка да би помога“. Па ипак, предаје нема и не може је бити, јер је, опет по Његошу, „Косово грдно судилиште“, на коме се свако мери и проверава. А та провера није од овог света. Она је задатост ка којој се мора стремити.

Неколико поука из „Лажног цара Шћепана Малог“

Да је Његош крајње „политички некоректан“, и зато незгодан за јубилеје, макар тако велике као што је двестагодишњица његовог рођења, сазнајемо из стихова спева „Лажни цар Шћепан Мали“. У њему стари бард вели да Бошњаци, иначе „наша родна браћа“, „слијепи су, те не виде ништа./ Куран им је очи извадио,/ Куран им је образ оцрнио;/ У њих нема душе ни образа/ Који не би за Куран умро,/ То је њина кукавна светиња./ О слободи и о народности/ У њих нико поњатија нејма“. Што се Арбанаса тиче, и ту је Владика Раде без компромиса: „Арнаут је ни вода, ни вино/ Народности ни слободе нејма,/ Он за образ не зна и поштење/ Продаје се ко му више даде“… Врхунац Његошевог порицања савремене геополитичке оријентације у Црној Гори звучи овако: „Да су Руси наша родна браћа,/ Нејма силе у свијету никакве,/ Која би нас могла разбратствити./ Па да нама ни браћа нијесу,/ Него да су из пакла ђаволи,/ Опет су нам милији но Турци“.

Извор:

1. Милован Данојлић: Песници, Завод за уџбенике, Београд, 2007,, стр. 492

2. Исто, стр. 495

Остатак текста прочитајте у књизи „Његош – песник српске слободе“