Његошев сакрални патриотизам и ми данас, овакви

Његошев патриотизам је део његове религије, љубав према роду неодвојива је од љубави према божанском идеалу, истиче др Душко Бабић, аутор књиге „Његошев национализам“ у разговору за Печат.

Душко Бабић је управник Српске књижевне задруге, песник, есејиста, писац уџбеника. Недавно је, у издању „Катене мунди“ и Српског народног вијећа Црне Горе, објавио прву свеобухватну студија о схватању родољубља у делу владике Петра II Петровића, под изазовним насловом Његошев национализам. Теме разговора биле су Његошев патриотизам, религија, савременост његове мисли и, неизбежно, актуелна ситуација у Црној Гори. (…)

У уводу своје студије тврдите: „Национално одређење човека код Његоша није нешто спољашње, придодато – оно је исконско својство људске природе, онтолошко језгро људског бића – метафизички електризам уграђен у човекову божанску искру – лучу.“ Каква је онтологија родољубља код песника „Луче“, „Вијенца“ и „Шћепана Малог“?

– Владика Николај, у књизи коју сте поменули, каже да је Његошев патриотизам део његове религије, да је љубав према роду код њега неодвојива од љубави према „божанском идеалу“. То је основна истина о Његошевом родољубљу, из које произлази све остало што можемо рећи о њему. Његошев(ск)о родољубље у својој бити није секуларна и социолошка него сакрална и духовна категорија, одређена метафизичком нужношћу, а не социјалном и историјском условљеношћу. Што не значи да и ово друго није у њој садржано.

Дефинисано као медијум живог општења са божанским, народносно осећање се не може мислити као нешто апстрактно и безлично: народ је „колективна личност“, идентитет, нешто живо, бивствујуће. Зато суштина родољубља измиче мрежи научних појмова и моћима дискурзивног мишљења – до ње допиру песници, који су, како рече песник Иван В. Лалић, „умешени од исте глине“ као и пророци. Та пророчко-песничка реч, из дубине наше историје и судбине, казана је у Горском вијенцу, „светој књизи“ целокупне српске поезије. Напокон, из свега реченог, види се да сакрални карактер Његошевог родољубља, а тиме и његове идеје националитета уопште, има хришћанска исходишта и путање. То се, пре свега, види у снажном наглашавању принципа жртвености: човек се остварује (тј. спасава) подвигом и жртвом за народ, а народ као „колективна личност“ одбраном заветне основе живота, важније од сваке појединачне егзистенције.

Са овим је тесно повезан и снажно наглашен морални императив Његошевог национализма/родољубља: народносно одређење човека није дескриптивно него императивно, тј. народност није скуп особина и фактора који формирају један етнички ентитет, него скуп моралних налога који се постављају пред све припаднике народносне заједнице. Код Његоша, као и у Новом завету, човек се не приближава Богу одвајањем од људи, него у саборности и заједништву, чији је највиши израз литургијско сабрање. На тај начин је Жарко Видовић целокупно Његошево песништво сагледавао из перспективе литургијског доживљаја као његовог духовног средишта.

(…)

Заветна и епска свест

Какав је однос вере и нације код Његоша? Да ли је његово светосавље ипак покривено десетерачким култом Обилића? Како хармонизовати заветност и епску свест, која, како рече Мићуновић, „зебе од много мишљења“?

– Негде на почетку овог разговора присетили смо се владике Николаја и његове тврдње да је Његошев национализам део његове религије. Његошево родољубље је, дакле, само по себи, вера. Верски и национални идентитет је и иначе тешко разлучити, јер су, како рече Ентони Смит, „током већег дела историје човечанства кругови верског и етничког идентитета врло блиски, ако не и истоветни“. То се најбоље види код Његоша, народ/нацију дефинише као религиозну а не секуларну (социолошку, историјску, обичајну, лингвистичку…) категорију. Зато уз речи којима означава етничку припадност често иде атрибут светости („народна светиња“, „света својост“). Ово је увек потребно имати на уму кад сагледавамо однос епско-историјске и религиозне свести у Његошевом делу.

Тако треба прићи и вашој дилеми о односу светосавља и херојског, обилићевског култа код Његоша. Добро је ваше запажање да је код Његоша епска културна матрица, односно „десетерачки култ“, како ви кажете, помало „прекрио“ традицију светосавља, али по мом доживљају и разумевању, светосавље тиме није обеснажено и угрожено. То је за мене било важно питање и посветио сам му цео један текст у књизи, „Његош и светосавље“. У њему сам покушао да покажем да између Његоша и светосавља постоје дубоке духовне сагласности, упркос чињеници да се нигде у Његошевом делу не помиње Свети Сава. При томе сам као кључну „тачку сусретања“ видео косовски завет, или како Андрић каже, „косовску мисао“. Савиним делом српски народ је био „духовно припремљен да, после пораза, прихвати веру у потоњи живот“ (Радован Самарџић), да војни и државни пораз претвори у духовну победу. Тако је основну хришћанску мисао – спасење кроз жртву и страдање – српски народ примио на бојном пољу, у живој стварности, а не преко књига и мисионара. Косовски бој, вели Димитрије Богдановић, дао је снажан подстицај српској светосавској цркви да у свој „хагиолошки поредак уведе исконску хришћанску категорију“ – мартиризам (мучеништво). Тако је настао култ светог кнеза Лазара, средишња тачка косовске мисли.

Оно што је Свети Сава припремио, Његош је, пет векова касније, запечатио у поетско-пророчкој објави. У духовној вертикали српског народа Свети Сава и Његош јављају се као Отац и Син.
Ако из овог угла, још једном, погледамо однос обилићевског култа, преузетог из епског наслеђа, и мученичког култа Светог кнеза Лазара, произашлог из светосавског хришћанства, видећемо да ту, код Његоша, нема никаквог супротстављања, штавише, нема ни одвајања. Та два култа су код њега сливена у један, при чему је Обилић охристовљен, а Лазар сагледан погледом пучког, „епског хришћанства“, како је говорио владика Николај. А обојица – сливени у једно – подигнути у духовне висине Његошеве трагедијске, религиозне мисли, да заједно са својим творцем сведоче хришћанску истину: „Воскрсења не бива без смрти“. Његош је Обилића олазарио и обожио, а Лазара омилошио, и тако сливене уградио у идентитетски темељ народа. Кад ово прихватимо, лако нам је разумети зашто у Горском вијенцу о главном питању – одбрани цркве и племена, сви мисле исто: и народ у Колу, и плаховити Мићуновић, и владика и игуман. У Његошевој антропологији и филозофији не постоји разлика између епског и трагедијско-литургијског одговора на питање свих питања: шта је човјек? (…)

Његошев патритизам је савремен

Зашто је Његошев сакрални патриотизам савремен, упркос својој несавремености? Хоћемо ли проћи кроз Сцилу и Харибду транзиције слушајући кликтање орла са Ловћена или ћемо, опатуљени и учмали, завршити у кокошињцу нихилистичког хедонизма?

– Његошев појам националитета, у чијем језгру налазимо сагледавање човека наспрам његовог „званија пред Богом“, суштински је некомпатибилан са секуларизмом и атеизмом нашег времена. Али, духу наше, постхришћанске епохе, није „непријатељ“ само религиозна и заветна, него и свака друга идеја нације и национализма. Етикета „националисте“ подразумева не само нешто ретроградно и преживело, него и нешто непријатељско човеку и човечности ‒ мрзитељско, мрачњачко, агресивно, деструктивно, скоро демонско. Изворно значење речи национализам – свест о припадности одређеној нацији, родољубље, како стоји у Матичином Речнику српског језика – скоро да је сасвим изгубљено у јавном дискурсу, јер је замењено појмом који означава његово изопачење – шовинизам. Јасно је онда зашто наше време не препознаје Његошеву идеју нације као нешто важно и потребно савременом човеку. Али ту где су тачке сударања највидљивије, јавља се и најјача потреба да се обраћамо Његошу и његошевском наслеђу: да бисмо се одбранили од баналне стварности која нам, неприметно и „са смешком“, одузима достојанство, сећање, слободу, мисао, емоцију… Јер, појам нације уопште, а поготово појам заветне нације, у својој основи има чување вредности – моралних закона, подвига, јунака, светлих примера жртвовања појединца за добро заједнице…

Изворна идеја нације и здравог, култивисаног национализма због тога представљају „страно тело“ у времену када се на безброј начина, видљивих и невидљивих, подстичу заборав, саможивост, распојасани хедонизам, слобода без ограничења и обавеза. Укратко: једно опште рашчовечење и свеобухватна тривијализација живота. Идеја националитета као духовног заједништва, као вековима изграђивана „школа врлине“, својом колико природном толико и мистичном снагом, могла би бити једна од најснажнијих заштита човеку и животу у времену које долази.

Све ово добија додатну тежину и важност ако се повеже са стањем српске нације у времену које називамо транзицијом. На Србе се гледа кроз призму „српске кривице“: као на народ склон насиљу и злочину, заслепљеном митоманством и епским самољубљем. Зато нам се отворено и грубо испостављају захтеви о „промени свести“, „декултурацији“, „суочењу са прошлошћу“, што су све еуфемизми за одрицање од себе и своје прошлости. Његошево грандиозно песничко дело показује се у овом злом времену као наше прибежиште пред таквим атацима и живи извор националног самопоштовања и самопоуздања. Какав значај има Његош у нашем народу најбоље су показале литије у Црној Гори, када је народ бранио своје светиње, носећи његове слике и гномске десетерце о српству и човештву на челу сваке колоне. Ту везу народа и његовог највећег песника видим и убудуће као духовну снагу која ће нас чувати и крепити.

Монтенегрински дукљаноиди, „народ гордих конобара“ (израз Матије Бећковића), покушали су да Његоша расрбе, упркос јасним његовим ставовима: „Народност ми србинска, ум и душа славјанска.“ С каквих позиција је извршен удар на највећег Србина међу песницима овог језика и највећег песника свих Срба, оног генија, који је, како је Иљин рекао за Пушкина, Богу рекао реч у име свих нас?

– Његош је велики, нерешиви проблем идеологији новоцрногорства, која настоји да црногорски национални идентитет заснује као чињеницу дугог историјског трајања, с коренима у средњем веку. Будући да у Црној Гори све до Првог светског рата постоји једино српска историја и једино српска национална свест, таква настојања морала су посезати за грубим фалсификатима. На том трагу јавила се идеја о црногорској цркви, црногорском језику и црногорству које се вековима отимало из (велико)српског загрљаја, што се, наводно, јасно показало на Подгоричкој скупштини. Тако је црногорство као једину подлогу за своје постојање нашло у антисрпству.

Свему томе испречила се планина звана Његош, коју никаква лаж и никаква сила не могу уклонити из памћења и свести Црногораца. Зато су монтенегрински идеолози смишљали разне стратегије борбе против Његоша и његошевског наслеђа: од „неутралисања“ његовог српства у ступидним теоријама по којима „српско“ код њега значи „правоставно“ до његовог анатемисања као „геноцидног песника“. У томе су имали издашну помоћ од хрватских и бошњачких, а сви заједно од западних публициста и квазиисторичара.

Аутор интервјуа: Владимир Димитријевић

Цео интервју прочитајте у магазину Печат, бр. 641.