„Док је Византија и државе наследнице њене цивилизацијске мисије чувала поредак у чијем су темељу биле положене Христове речи да цару треба дати царево, а Богу Божије, православни Исток је био Отаџбина права и људске слободе.“
Књига „Право и православље“ (Catena mundi, 2014) Зорана Чворовића прва је студија на српском језику о Еклоги, јединственом византијском законику из VIII в. Уз студију о Еклоги („Хришћанске норме у Еклоги“), у књизи се налазе и два врло битна рада, „Верске слободе и државноправне мере против прозелитизма у Московском царству (XVI и XVII век)“ и „Слобода вероисповести у Кнежевини и Краљевини Србији“, које отварају врло битну тему верске толеранције у Православљу, која је омогућена законодавством првих византијских царева. Читајући ове текстове, сабране у новој књизи др Чворовића, јасно можемо уочити да многе појаве за које смо мислили да припадају либералном Западу, попут верске толеранције или једнакости жене са мушкарцем пред законом изворно настају у православном цивилизацијском кругу. Због тога смо одлучили да за читаоце нашег сајта урадимо интервју са аутором.
Господине Чворовићу, да ли можете укратко да нам објасните како је настајала ваша књига?
– Књига „Право и православље” подељена је тематски, како сте сами истакли, на две велике целине. Први део књиге „Право и православље“ настао је као резултат рада на магистарској тези „Хришћанске норме у Еклоги“, која је 2006. године брањена пред комисијом коју су чинили српски правни историчари проф. др Марко Павловић, проф. др Мирјана Стефановски и проф. др Сима Аврамовић. Ово истраживање, чији су резултати доступни читаоцима захваљујући труду и разумевању издавачке куће „Catena mundi“, бави се вишевековним процесом христијанизације римског правног наслеђа у византијској држави у периоду од IV-VIII века. Христијанизација права се најпре одвијала у форми појединачних закона (leges) које су доносили рановизантијски владари, почев од Константина Великог. Овим законодавним променама су се еволутивно укидале оне установе класичног и посткласичног римског права које је створило римско многобоштво, а које су биле дубоко противне хришћанском учењу. Овај процес партикуларне христијанизације права добио је, у правно-техничком смислу, завршну форму у првој половини VIII века, када је византијски цар Лав III за потребе правосуђа кодификовао најзначајнију правну материју у Еклоги, коју је енглески византолог Бјури назвао „првим хришћанским закоником“. Ако се узме у обзир увод Законика, у коме законодавац директно исказује намеру да наслеђено право Јустинијанове епохе измени „у духу већег хришћанског човекољубља“, али и чињеница да Еклоги није својствен еклектицизам рановизантијских зборника права, пре свега Јустинијановог Corpus iuris civilis-а, јер се у њој не налазе закони и мишљења учених правника (ius) из предхришћанске епохе, онда се Бјуријева оцена чини сасвим основаном.
О значају Еклоге у правној традицији народа византијског цивилизацијског круга довољно говори чињеница да се овај законик налази у свим преписима обе редакције руске Крмчије, која је у руској држави до средине XVII века била главни извор не само црквеног, већ и световног права.
Други део књиге „Право и православље“ чине два краћа рада која се баве питањем верских слобода и односа државе према иновернима у православном руском царству XVI и XVII века и правно европеизованој Србији друге половине XIX и почетком XX века.
Први од ова два рада настао је у новој фази мојих правноисторијских истраживања, у којој сам са византијског права, које у византијском цивилизацијском кругу у вредносном смислу заузима позицију општег, прешао на изучавање еволуције руског права, посебно у периоду Московског царства (XVI и XVII век). Ово истраживање је резултирало докторском дисертацијом о кривичном праву у једној од најзначајнијих руских кодификација, обимном (преко 900 чланова) Саборном Уложенију од 1649. године и посебним радовима посвећеним верским слободама, установи затвора и појави домаће монетарне власти и кривичноправној заштити новца у Московској Русији. Ускоро би требао да буде објављен и рад који се бави сличностима и разликама у регулисању кривичних дела против вере у Саборном Уложенију и Душановом законику.
Које су основне разлике између православног, хришћанског законодавства и римског паганског?
– Разлика између хришћанског и паганског схватања улоге државе и права најјасније је повучена у Христовом одговору фарисејима да „ћесару треба дати ћесарево, а Богу Божије”. Ове Христове речи промениле су ток људске историје, јер су свету објавиле до тада непознат образац уређења односа између државе и друштва, појединца и државе.
У старовековним државама, не само у оријенталним деспотијама, већ и у грчким полисима и Римској Империји, које је Ренесанса уздигла на трон свеузора, сав човеков живот се одвијао под диктатом државе. Пагански свет није знао за деобу јавног и приватног, човеков живот, и унутрашњи и спољашњи, био је утопљен у живот колектива (државе, племена, рода) и подређен његовим интересима. Израз свемоћи државе, а немоћи појединца, био је ондашњи доживљај казне прогонства као најтеже од свих казни. Религија је била под влашћу државе, што се огледало у чињеници да су врховну првосвештеничку власт вршили највиши државни службеници – архонти (Грчка) и магистрати (Рим). Религија није била одвојена од права; Атињанин није знао за приватну својину у данашњем смислу речи, јер су својинска овлашћења била повезана са обредним функцијама, зато жена није могла да буде наследник непокретности – кућног огњишта, које је имало не само имовинско, већ и сакрално својство. Не заборавимо да су хришћани у Римској Империји били прогањани не због садржине свог учења, већ због тога што се нису поклањали обоженом императору. Римски религиозни синкретизам суштински је извирао из обавезе свих култова да се поклоне императору, што је био чин признања свемоћи imperium-a над sacerdotium-ом. Чин признања императорове свемоћи сам по себи стварао је како религиозни, тако и морални индиферентизам. Не само религиозни, већ и све друге стране приватног живота, како их разуме човек хришћанске епохе, налазиле су се у старом веку под надзором државе: морал, васпитање и подизање деце, живот и понашање жена. У Атини и Спарти су постојали посебни органи који су вршили надзор над владањем деце и жена. На породицу се у страовековним државама гледало као на најнижу јединицу локалне власти на коју држава, у техничкој, материјалној и кадровској оскудици, преноси овлашћења вршења власти.
У таквом схватању треба тражити корен античкој установи апсолутне очинске власти (patria potestas), која је оцу давала право да прода и убије своју децу. Јер, кажњавајући децу, отац то не чини као родитељ, већ као локални орган власти. Како је морал у античким државама био јавна, кодификована ствар, то је неморално понашање повлачило казну губитка грађанских права. Свакако није случајно што су сви револуционарни режими, од либерално-грађанских до комунистичких, који су прописивали правила револуционарног морала, уводили револуционарне реплике атинске атимије (казна лишења грађанских права), као ефикасног средства за екскомуникацију појединца. У условима свемоћи колектива над појединцем, лишење грађанских права скоро да је било једнако смрти, о чему сведоче судбине жртава свих револуционарних режима.
Са хришћанством се Божија сфера, оно што је приватно у човековом животу, сви феномени у којима се испољава унтрашњи човеков живот, којима се потврђује његова боголикост – вера, морал, породични живот, одваја и еманципује од власти Царства. У Цркви, која је Царство слободе, формира се човеков унутрашњи живот, док његов спољашњи живот наставља да уређује држава хришћанске епохе, као царство нужности. Стога, византијска Еклога за разлику од законодавстава паганских држава старог века, васпитање деце дефинише као породичну функцију, за чије ваљано вршење су подједнако одговорни како отац, тако и мајка.
Друга јеванђељска истина која исцртава разлику између хришћанског и паганског схватања улоге државе и права садржана је у апостоловим речима да се Богу треба већма покоравати него људима. Тиме су у поретку хришћанске деонтологије обавезе према Богу издигнуте изнад обавеза према људима, или правнички речено, у случају спора између вредности Царства слободе и царства нужности, Цркве и државе, хришћанин треба да слободом свог унутрашњег избора одлучно стане уз прве.
Читајући Вашу књигу, нпр. делове о ослобађању из ропства, стиче се утисак да је православна Византија у много чему била испред свог времена у односу на „прогресивни“ Запад, који Велику повељу слобода доноси тек 1215. Како то коментаришете? Зашто смо изгубили свест о сопственом достојанству и улози у стварању модерне цивилизације?
– Док је Византија и државе наследнице њене цивилизацијске мисије чувала поредак (taksis) у чијем су темељу биле положене Христове речи да цару треба дати царево, а Богу Божије, православни Исток је био Отаџбина права и људске слободе; у мери у којој је то могуће „у овој долини плача“, сагласно конзервативно-православној мери унутрашњег људског покајања и преумљења, а не по револуционарној мери европских крвавих тековина, од тридестогодишњег рата до француске, октобарске и других револуција. У поретку држава византијског комонвелта Црква је кроз општење са државом, на дугој животној амплитуди од моћи до немоћи, била одлучни, природни бранич и заступник друштва, стечених права и слобода сваког хришћанина од узурпација царске власти. Ту и треба тражити порекло древне установе црквеног азила. Осим тога, патријарх је у тренутку крунисања цара представљао јединог законитог носиоца и заштитника правног поретка Царства, који је од кандидата за царски престо може да захтева да се приведе поштовању права, како су то и чинили поједини патријарси. Тако је Јован I Цимискија пре ступања на престо морао да испуни захтеве патријарха Полиеукта, да осуди заверенике и удаљи са двора царицу Теофану. Симфонични однос између Цркве и државе, царства слободе и царства нужности огледао се у томе што је владар актима власти могао да приведе „к познанију права“ осилиле јерархе или монахе, како је то чинио цар Нићифор Фока према монасима који су манастирски живот били претворили „у празну комедију која вређа име Христово“. Услед оваквог односа Цркве и царства, на православном Истоку, посебно у средњовековној Србији и Московском царству, инквизиторске сцене представљају реткост. Тековине које сматрамо либералним, као што су начела законитости и судске независности важила су у Византији и пре енглеских аката Велике повеље слободе од 1215. и Закона о престолонаслеђу од 1701. Из Византије су ова начела пренета у Душанов законик и руско Саборно Уложеније од 1649. Руска кодификација садржи читав низ мера којима се обезбеђује стандард брзог суђења, за који се мисли да је творевина англосаксонског права, као и одредбе којима се инкриминишу различити облици корупције у правосуђу, од којих су неки и данас примењиви – као што је кривично дело намерног одуговлачења судског поступка од стране судије.
У исто време, Запад је изгубио Цркву као природног бранича човекове слободе, права и приватности, јер су западни јерарси саблажњени феноменом моћи и власти од Цркве направили државу Ватикан. Од тог тренутка борба за слободу се на Западу не води више еволутивним, преображавајућим путем, већ насиљем кроз читав низ ратова и сукоба, почев од оних између царства и папства, преко сукоба између сталежа и монарха и најзад до тридестогодишњег рата чији су резултати положени у здање модерне европске цивилизације. Низоземска и Француска револуција су наставци спољног, насилног освајања слободе на Западу, које је сходно мотивима и употребљеним средствима морало да створи још веће царство неслободе. Поробљеним људима данашњег постхришћанског Запада није потребан сукоб цивилизација као творевина дискурса моћи западних елита, већ нелицемерно самопреиспитивање и сусрет са слободом очуваном у православном моделу цивилизације. С тога, православни морају да сачувају неокрњеном и необљутавелом Веру предату од Отаца, за којом чезну сви истински гладни Слободе.
После пада Византије, православни Исток се суочио са иноверним освајањима, духовном кризом и материјално-техничким заостајањем у односу на Запад. Исток је саблажњено био загледан у Запад који је убрзано стварао ефикасну државу и моћну економију, али му је из провинцијалног видокруга изостајао увид у моралну страну извора западне моћи, ефикасности, права и слободе. Без знања о генези западног модела државе и права, у чијем темељу лежи сукоб између ватиканског псеудосвештенства и западног псеудоцарства око наслеђивања моћи римско-паганског imperiuma, народима православног Истока остали су недокучиви узроци великих ратова 20. века чије су највеће жртве управо били они. Осећајући се културно инфериорним, православни народи су током 19. века у форми потпуне рецепције пресађивали западне правне установе, не узимајући при том менталитетске, културолошке и историјске одлике сопствених друштава. Тиме се стварао дисконтинуитет у сопственом правном предању, а што је још значајније, расцеп у правној свести народа. Уместо да помогне у стварању ефикасне државе, некритичка рецепција је погодовала менталитетском кварењу народа, бујању таквих феномена какви су корупција, непотизам, близикаштво, партијаштво, који су убице пре свега начела законитости и правне сигурности, а преко њих слободе појединца и државе.
На који начин је хришћанство редефинисало појам брака? Читамо невероватне ствари: да се за почетак брака сматрала већ веридба, да је жена добила право на развод и сличне податке. Хришћанство је, пишете, „породицу засновану на деспотској очинској власти, заменило породицом у којој њени чланови из љубави једни другима служе“.
– Најпре, циљ хришћанског брака није добијање деце у чему се исцрпљивао смисао брака код многобожаца, већ духовно сједињење две личности, мушкарца и жене у љубави, како би се дошло до јеванђеоског циља брака – биће двоје једно тело. Јер, Бог, по учењу Св. Отаца, не ствара Еву из нужде рађања, већ што није добро да је човек сам. Због оваквог високог циља који стоји пред установом брака, мада се брак и у византијској епохи конституисао сагласношћу воља супружника као и у позноримском периоду, он није раскидив као обичан уговор, већ само из законом предвиђених бракоразводних узрока. Тек у хришћанском браку супруга стиче једнакоправност у односу на мужа, од тренутка закључења брака до његовог евентуалног развода. У старој Атини, која се сматра царством слободе, брак су закључивали будући младожења и женин старатељ – кириос. Она није морала ни да зна да је удата, мужеви су тестаментом одређивали жени будућег мужа, док су Сократ и Перикле то урадили за живота. (С том разликом, што се као остатак паганских схватања и даље неједнако третира женина и мужевљева прељуба као бракоразводни узрок.) У законодавству хришћанске Византије жена се са мужем први пут изједначава и у родитељском праву. У Еклоги супруга по први пут у историји стиче право да у бешчедном браку после смрти мужа потражује део имовине по основу стицања током трајања брачне заједнице. Старом веку било је страно свако изједначавање мушког и женског достојанства и рада. Оваква промена у правном положају жене дубински је повезана са чињеницом, да је жена, чији положај и углед у последњој епохи паганског Рима, у условима социјалног и моралног распада – пао на најнижи ранг, у хришћанству васкрснула у пуном сјају кроз Богородичин лик.
У време када су у Европи гореле ломаче инквизиције, на православном Истоку иноверни су имали право да слободно исповедају веру. Зашто се то прећуткује? Пере ли запад биографију када намеће тзв. „толеранцију“? Како је уопште функционисала верска толеранција у Московском царству?
– Шаролика етничка и религиозна слика која данас краси Руску Федерацију, али и целокупно евроазијско пространство на коме се некада пружала Руска Царевина, каква се не среће нигде на планети, сачувана је захваљујући томе што је ове просторе колонизовала држава изграђена на византијском, истинском империјалном моделу. Руска Царевина, за разлику од СССР, није била држава без духовног лика, нити melting pot држава као САД, већ православно Царство које је очувало континуитет светско-историјске мисије Царства правоверних Ромеја. Иако је програмски била православно Царство, руска држава није прогонила инородне и иноверне становнике на колонизованим евроазијским територијама. Рушећи Казањско и Астраханско татарско ханство, цар Иван Силни (познатији као Грозни) гарантовао је повељама иноверним народима слободу вероисповедања. У предању Башкира управо је сачуван овакав толерантан лик првог руског цара. Државотворна одлучност и далековидост, те ватрено исповедање православља, били су довољан разлог да западна псеудонаука створи у вези са Иваном Силним негативни стереотип. А подаци говоре да је, речју савременика Јакова Рејтенфелса, први руски цар био „покровитељ странаца, које је пуштао на двор, остављајући им слободу вероисповедања и богослужења”. Једино што цар Иван Силни није дозвољавао, како је то отворено рекао пољском краљу, да се под видом слободе вероисповести и слободе трговине, православном руском државом шири иноверна прозелитска пропаганда Ватикана. Оваква мера између гарантовања слободе вероисповести и заштите од прозелитизма види се из читавог низа законских докумената који су били донети у првој половини 17. века. Тако се читавим низом аката забрањује насилно превођење иноверних азијских народа у православље, гарантује се право полагања судске заклетве по верском обичају свим етничким и религиозним скупинама. Тако је малобројни многобожачки народ Ханти у 17. Веку, у коме Европом бесни верски рат између римокатолика и протестаната, полагао судску заклетву на крзну медведа. Истовремено, забрањивало се странцима да носе руску одећу, како би се спречила тајна верско-пропагандна и политичка непријатељска активност странаца; забрањивало се страним трговцима да у својим домовима држе као холопе и слуге и православне Русе, јер су овакви холопи падали често у стање верско-обредне равнодушности, запостављајући, како стоји у једном указу, пост и исповест. Данашња империјална етничка и верска шароликост руских државних структура, наслања се на дугу традицију укључивања иноверних и инородних у елиту Руског Царства. Тако је пре неким истраживањима око 229 племићких родова имало западноевропско порекло, око 120 татарског порекло, а 36 племићких родова потицало је од других источњачких народа. Данашње правне мере које се у Руској Федерацији предузимају на основу чл. 69. Устава РФ ради заштите права аутохтоних малобројних народа Севера, не представљају инциндент у руској правној традицији, већ наставак древне руске државно-правне праксе стварања услова за истинску коегзистенцију различитих народа и вера у византијском концепту државе. Насупрот томе, данашњи изливи толеранције у англосаксонским државама према Индијанцима, Абориџинима и Маорима личе на џелатово лицемерно куповање опроштајница од жртава смештених у музеје-резервате древних народа. Када већ говоримо о историјским паралелама и толеранцији Запада, санкције које су САД и ЕУ увеле према Русији, надовезују се на стару политику Запада да у моментима када је руска држава у успону спрече њен даљи развој и снажење. Тако је пољски краљ Сигисмунд II у време цара Ивана Силног тражио од енглеске краљице Елизабете да Русији уведе поморску трговинску блокаду, зато што ће Рус, „тај непријатељ слободе“, много ојачати. Да су на Западу све структуре биле укључене у ширење русофобије и да су се за њено ширење тражила различита оправдања, показује писмо папе Григорија IX од 1229. епископу у Риги да делује на трговце да не послују са Русијом, јер она спречава прозелитску делатност папских легата у Финској.
У последње време су актуелне дебате о посети папе Србији, спомиње се нови Конкордат, а потписан је и споразум о оснивању римокатоличких школских установа на територији Р. Србије? У раду „Слобода вероисповести у Кнежевини и Краљевини Србији“ сте писали о Конкордату, па за крај Вас молимо да нашим читаоцима укратко објасните однос Ватикана и Србије од поновног стицања државне самосталности Србије до данас.
– Деловање Ватикана у Србији одувек је било усмерено ка верско-пропагандним, прозелитским циљевима. Од доношења првог Србијиног Закона о слободи вере од 1853. године папска курија није била задовољна тиме што је могла да оснује црквену општину и да слободно врши богуслужења за малобројне римокатолике, већином настањене у Београду, већ је у име слободе вероисповести захтевала да се законом дозволи прелазак из православља у римокатолицизам, да се деца из мешовитих бракова крштавају код римокатоличких свештеника, те да за брачне спорове код мешовитих бракова буду надлежни римокатолички свештеници. У конкордат, као међудржавни уговор, који римокатоличкој цркви обезбеђује правно привилеговани статус, требало је на заобилазан начин уградити све наведене прозелитске мере. Да је реч о јединственој папској политици према православном Истоку, као terra misionis-у, показују захтеви Ватикана које је у наводне слободе вероисповести испостављао руској држави у 17. веку. Ватикан није био задовољан тиме што је римокатолицима дозвољавано да своје богослужбене обреде врше у посебним кућама, са свештеницма који су слободно долазили у Московско царство, већ су независно од изразите малобројности и неаутохтоности свој пастве тражили јавна богослужења, литије и верске школе. Једна језуитска школа је у Москви све до 1691. године, када је на захтев патријарха руска власт укинула, јер је своју верску пропаганду успешно ширила међу децом најутицајнијих бојара. Sapienti sat – паметном доста!
Извор: Нови Стандард