Основне идеје Његошевог национализма

По Душку Бабићу, Његошев национализам није политички, него религиозни. Народ одговара Богу за своју веру и душу. 

Веома мали број истраживача се подробније бавио Његошевим српским родољубљем. Наравно, не заборављамо јеромонаха (потоњег владику) Николаја Велимировића, чија је Религија Његошева и данас незаобилазна кад је, између осталог, реч о овој теми, а ту је и Жарко Видовић, који је своју философију заветности створио управо на темељу Његошеве трилогије, Луче, Вијенца и Шћепана Малог. Аутор књиге Његошев национализам, Душко Бабић, је, ипак, први који је написао уџбенички свеобухватну и прегледну књигу о тој теми. Објавиле су је, саборно и узорно, „Catena Mundi” из Београда и Српско народно вијеће из Подгорице.

Бабић је, подробном и прецизном анализом, утврдио да је патриотизам веома важно одређење песниковог стваралаштва: „Свако појединачно „ја“ носи у себи низ колективних идентитета – полни, територијални, генерацијски, класни, политички… (…) – али ниједан од њих по својој снази и дубини не може се мерити са националним идентитетом. У исту раван са националним иде само верски идентитет, али они се, најчешће, и не могу раздвојити, јер су „током већег дела историје човечанства кругови верског и етничког идентитета врло блиски, ако не и истоветни“ (…). Преплетеност националног и верског одређења човека има своје дубоке, онтолошке разлоге: и један и други својом мистичном супстанцом излазе из оквира видљивог и спознатљивог света – из историјске, друштвене, егзистенцијалне сфере постојања – и преливају се у метафизичко и трансцендентно.“

Родољубиво осећање је, каже Бабић читајући Његоша, „по својој суштини божанско, трансцендентно, ванвремено својство људског постојања“ и „у њему је темељ и услов духовног живота, извор врлине, уздизања, спасења“. То значи да „национално одређење човека код Његоша није нешто спољашње, придодато – оно је исконско својство људске природе, онтолошко језгро људског бића – метафизички електризам уграђен у човекову божанску искру – лучу, која смртно људско биће „с бесмртнима равни““.

Ни мање, ни више. Зато, како рече Владика Николај, Његош остаје песник „с којим се у песништву може мерити само сав народ укупно, а нико појединачно“. Он је квинтесенција народног духа Срба. 

Основне идеје Његошевог национализма

Етногенеза је дуг и сложен процес, у коме генетика има не малу улогу. Савремена научна истраживања омогућују да се пажљиво прате етногенетски процеси на ширим просторима, али и у ужем обиму. Ипак, ентогенетски процеси нису пука биологија, него су, ако тако може да се каже, својеврсна метафизичка тајна. Један народ се не одређује само по свом генетском пореклу, него, пре свега и изнад свега, по начину на који уобличава саборну свест о свом месту у историји. Идентитет српског народа је, истиче Душко Бабић, везан за идеје светосавља, као, по речима епископа Николаја Велимировића, православља српског стила и искуства, и Косовског завета, као својеврсног опредељења за надисторијске вредности. 

Када се  бави Његошевим национализмом, Душко Бабић има у виду ове незаобилазне чињенице.  Јер, Његош је управо нововековни тумач светосавско – косовског језгра српске самоистоветности. Које су основне Његошеве идеје српске заветности? Народ је заједница која се не заснива толико на дводимензионалној социологији фактицитета, колико на апофатичкој антропологији призваности. Као заједница покојних, живих и нерођених, људи истог језика, обичаја, етике, правне свести, саборног сећања, народ  је, на неки начин, изнад условности временских координата – као мистичка целина ( мада се, наравно, остварује у просторно – временским оквирима постојања ). Бесмртна душа, луча Божија, човек се огледа у свом роду да би стекао личност, битијну етичност која надилази апстрактну императивност коју је у виду имао Кант и настаје само у општењу са ближњима. То и јесте „образ“:  он, по српској изреци, значи круну човештва – „рука руку мије, образ одабдије“.

Део космичког закона

Осећање припадности својима по крви и духу је свештено осећање, јер је Бог тај који је благословио да народи постоје и остварују Његов промисао. Народ је, као и појединац, у Његошевом осећању својеврсно живо биће (по православном предању, сваки народ на земљи има свог анђела чувара, који га заступа пред Богом). Душко Бабић истиче: „Речено језиком Његошеве метафизике, народност је део космичког закона, „ланца миродржног“, божанске промисли уграђене у свет, која је тријумф поретка („небеске хармоније“) над хаосом, светлости над тамом, живота над смрћу.“

Срж националног осећања Његош доживљава као позвање да се иде голготским путем словесног уздизања над овдашњицом. Да би се народ остварио, он се мора узнети до христолике жртве, чиме се причешћује новозаветној стварности крста часног и слободе златне. Заветност подразумева непрекинуту везу предака и потомака која значи да мртви нису мртви, него живе у Богу и бићу оних који су после њих крочили у свет да остваре постављене задатке. 

 Морал је, по Жарку Видовићу, завичајна обичајност. Кад је Његош у питању, Бабић истиче да за песника „народност није скуп особина и фактора који формирају један етнички ентитет, него скуп моралних налога који се поставља пред све припаднике заједнице.“ Народ кроз јунаштво одбране свог идентитета остварује чојство као истину позвања Господњег упућеног заједници. И ту се остварује морал – пред завичајем, исконом свију нас.

Хришћанско у патриотизму

Оно хришћанско у Његошевом схватању народа Бабић повезује са Новим Заветом: „Новозаветни појам добра (супротстављања злу) не може се изместити из народа, јер се добро спознаје и чува у живом заједништву, а не у апстракцијама. Историја човечанства схваћена на новозаветни начин „рачуна на нације“, јер једино оне могу довести до испуњења циља – „да сви буду једно“. Сједињење у Христу не подразумева да у то јединство ступимо са поништеним идентитетима, као обезличени аутомати, него као преображене личности. Зато се у Новом завету и не каже „да сви будемо исти“, него да „сви будемо једно“. Новозаветно „ослањање на народ“ сачувано је у православљу, а у римокатоличанству је потискивано и доктринарно оспоравано. Зато је у православљу национално осећање компатибилно са исповедањем вере, а национална прошлост и култ предака жива и непресушна лекција из хришћанског морала.“ 

А тај морал се у заједници, како рекосмо, остварује као завичајна одговорност.

Изабрани народи

Самосвојност православног хришћанства незамислива је без чињенице да је сваки од народа који су ступили у Цркву од Истока – изабрани народ. Изабрани су и Грци, и Руси, и Грузини, и Бугари, и Румуни, исто као и Срби. Свако на свој начин и на свом месту, пре свега у Литургији као предокушају Царства Божијег. Историчар Милош Тимотијевић о томе каже: „Средњовековни доживљај историјских догађаја био је испуњен теолошким виђењем живота, космолошком визијом света и поретка на земљи. Православно верско тумачење Срба као „изабраног народа“ и земље Србије као „Новог Израиља“ (у оквиру православне васељене) обликовано је већ у време Светог Саве (XII–XIII века), да би до краја самосталне средњовековне државе постало и део идентитета народа, упоредо с важном улогом хришћанског и митског Косовског завета (кнез Лазар ствара савез народа са Богом који ће омогућити укључивање историје српског друштва у Божји план Спасења), посебно раширеним култом националних светитеља, потпуно несразмерним у односу на остале православне народе.“

Зато су Срби и остали православни, иако на страшној међи Истока и Запада: Цркву су доживљавали као нешто заиста своје, а свеце као најближу родбину.

Религиозно, а не политичко

По Душку Бабићу, Његошев национализам није политички, него религиозни. Народ одговара Богу за своју веру и душу. Иако се Његошева поезија и мисао јављају у доба романтизма, који народ сматра извором и увором историје, она није инкарнација романтичарских идеја попут Хердерове (иако их има у виду). То јест, по Бабићу, „Његошева идеја нације суштински није романтичарска, него хришћанска; није хуманистичка него метафизичка. Она није одзив времену побуна и преврата, већ глас из дубине историје. Духовна подлога тог национализма јесте заветно трајање народа у надвремену, а не разбуктавање националне свести у једном историјском тренутку. Народ код Његоша није предмет романтичарске идеализације и митологизације, напротив, преко њега се посредује песников трагички доживљај света и човека. Вера у народ у романтизму јесте вера у неограничене моћи човека, што је наслеђе ренесансног и просветитељског атеистичког хуманизма; код Његоша је вера у народ неодвојива од вере у Бога и божанско у човеку.“

Бог је Бог свих народа, али је, пре свега, Бог људи који су себе остварили по Његовом лику и подобију – Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев. На том трагу је и Његошева потреба да укаже на свештено јунаштво као врлину неодвојиву од чојства.

Човек изнад свега, а Бог изнад човека

Беседећи, приликом обнове Његошеве капеле на Ловћену, о великом српском песнику и заветнику, владика Николај Велимировић је уочио његову најдубљу особину – поверење у Бога Који управља овим светом: „Историја његове душе, то је историја праве људске душе, која се пробија кроз мрак ка светлости, кроз зло ка добру, кроз безумље ка умној сили. Сав привидни беспоредак ствари и догађаја унаоколо могао је њега ужаснути, али не и збунити. Својим смелим и здравим духовним видом он је видео, да:

Цијели ови беспоретци

По поретку некоме сљедују

Над свом овом грдном мјешавином

Опет умна сила торжествује.“

Зато је, подсећа нас књига Душка Бабића, Његошев национализам изнад сваког просташтва и свакодневне политичке употребљивости. Његова етичност је путоказ будућим поколењима, као што је била и свима који су у Горском вијенцу видели насушно штиво наше хришћанске самобитности. 

Ко је геније?

У свом делу О суштини правне свести, руски философ Иван Иљин овако одређује појам генија: „Народи се уклапају у својеврсна духовна јединства, од чега просторна, расна и свака друга емпријска веза добија своје истинско и дубоко значење – предметно духовног саприпадања. Ето због чега се национални геније и његово стваралаштво јављају као предмет народне љубави по преимућству. Живот народног духа,који чини саму суштину родине, налази се себе усредсређење и зрео израз у стваралаштву генија. Он говори у име своје, али не само за себе, него за сав свој народ; и то о чему он говори јесте за све јединствен, али већини нејасан, предмет; и то, шта он говори о њему јесте истинска реч која открива и природу предмета и суштину народног духа; то како он говори раскида везаност и угњетеност народног духа, јер његову реч носи истински ритам народног живота. Геније узима за себе бреме свог народа,бреме његових несрећа, његових трагања, његовог живота, сав његов onus essendi и подигавши га, он побеђује тако да та победа – на путевима непосредног или посредованог општења – постаје извор победе за све, који су повезани с том национално – духовном сличношћу.“

Изговорити, у име целог народа, његову реч пред Богом – ето задатка кога се геније подухвата. Такав је, у нас, био Његош. У књизи Његошев национализам, Душко Бабић истиче шта је суштина генијалности као националног свечовештва: „Уздиже се човек који у себи носи „завјет душах“ – заветну мисао предака у којој је народ духовна заједница живих и мртвих, а историја живи ланац искушења, у којима се бране овековечене вредности.“

Геније је, дакле, извор победе за све припаднике своје заједнице, који у њему умеју да препознају највише вредности постојања. 

Из главе је цијела народа

Шта то конкретно значи? У Бесудној земљи пише Милован Ђилас ( не хвалећи му вјере, како веле Срби у Босни), сећајући се свог детињства: „Још у основној школи био сам прочитао већину народних пјесама, понављајући често многе од њих сељацима. Но они су најрадије слушали Горски вијенац од Његоша, Владике Рада, и то не само што су били чули да је то највећи српски спјев, иако су и на то били суревњиви, него што су у њему највећма налазили исказан свој начин мишљења и осјећања, а још више од тога – суштину стољетне борбе коју су морали, и као да ћe још морати, да воде око опстанка и око части и имена, на овом тлу, шкртом у свему сем у људима. Биле су то у Горском вијенцу неке више истине, али њихове, од њих већ наслућене, казане на њихов, али језгровитији и узвишенији начин. Требало је само отпочети неко мјесто, из Горског вијенца, па да неки од њих одмах прихвати и настави. Они су прекидали читаоца толкујући поједина мјеста, ватрено и дуго. Нијесу их збуњивала ни она мисаона, честа: на свој начин су и њих они поимали као своју слику свијета и живота. Многи изрази и наслућивања, око којих су се мучили учени тумачи, њима су били јасни већ по томе што су исцијеђени из знаног им живота и казани баш као што би то учинили и они кад би само умјели. Док су свако друго  штиво, па и народне пјесме, примали као нешто лијепо  речено, као поезију, Горски вијенац су доживљавали као нешто сасвим друго, истовремено узвишеније и сочније: узвишеније- јер је то било речено свакодневним језиком, мада ријечима тако одабраним и поређаним да се оно што се жељело рећи исказала снажно и потпуно, као да није ни изговорено, него да такво постоји само од себе, као планина и прозирни необуздани токови вјетра и сунца по њој. За Библију једва ако су и знали: за њих би Горски вијенац могао да буде нека таква књига.“

Књига свих, и за све. 

Како се човек успиње ка небу

И дубоко религиозна књига; јер, реч „религија“, која потиче из латинског језика, значи везу између божанског и човечанског. Религија је, уз то, и свештена повезаност свих људи, о чему Душко Бабић каже: „Човеково успињање ка Богу код Његоша, као и у хришћанској мисли, не одвија се у празном простору, у изолованости човека од живота. Бог је са човеком само ако је жива, делатна јединка, а не изоловани делић механизма. Човеку отвара пут према Богу духовно привлачење међу људима. Бог и човек су заједно само тамо где постоји „живот душевни“, а он постоји где су људи у духовном јединству.“

Бабић наглашава да генијалности нема без вушеструке дубине: „У Његошевом песничком делу распознају се три пута човековог изласка из „времена земног“ ка божанском и вечном: пут мистика–боготражитеља представљен у Лучи микрокозма и кругу песама које су јој претходиле (Мисао, Ода сунцу, Вјерни син ноћи пјева похвалу мислима…); пут песника–ствараоца, који је у Његошевој антропогонији „творац мали најближи божеству“ и пут жртвовања за добро заједнице, пут родољубља.“ Као и песник, сви његови јунаци, по Ђури Бодрожићу, „не брину сопствене бриге него народне…, они не полазе од личног бола да би изаткали слику људске судбине, већ кроз народну несрећу сагледавају личну трагедију и судбину“. 

Састрадање уз своје

И ту је генијалност: у састрадању са својим народом, када се дели његово добро и зло. Тада се сазире дубина једне заједнице, и проговара се de profundis. Као што је рекао Владика Николај беседећи на Ловћену, крај обновљене песникове капеле: „Беспокојство и страх од неизвесности пратили су га дан и ноћ не само онда, када се бавио у овим кршевима, него и онда када је ходио у друге земље тобож ради одмора и опорављања. Он је ходио по преукрашеном Риму и сунчаном Напуљу туробан и забринут онако исто као и по Цетињском пољу. Мука га је превремено старила, испијала и болестила, док га најзад није оборила на самртну постељу тек у половини обичног људског века./…/ Његошево родољубље налагало је, да се мора ту живети и радити, где се човек родио; да се мора свој народ бранити од унутрашњих порока и спољних нападача; и да се мора чашћу, поштењем и заслугама свакога грађанина увећавати морални капитал и морална вредност свога народа пред Богом и пред људима!“

Ту, у народу, и јесте огњиште једног генија.

Огњиште једног генија

Иљин истиче да је геније за један народ извор сваког надахнућа: „Стваралачко достигнуће генија указује пут свима који воде полустваралачки живот, ослобађајући их кроз примање, уметничко поистовећивање и подражавање. Ето због чега геније за свој народ занавек остаје извор духовног ослобађања, радости и љубави. Он је оно огњиште са кога је, прво као варница,планула сила националног духа,онај вођа који народу отвара пут ка Богу – Прометеј, који му даје небески пламен, Атлас, који на леђима носи духовно небо свог народа. Његов чин – то је чин НАРОДНОГ САМООДРЕЂЕЊА У ДУХУ, и уз његово стваралаштво се окупљају потомци његови као око неког јединственог и заједничког олтара националног богослужења. Геније ставља свој народ пред лице Божје, и за њега и у његово име изговара символ његове предметне вере, његовог предметног созерцања, знања и хотења. Он тиме открива и утврђује национално духовно јединство,оно велико духовно „ми“ које представља саму срж родине. Геније је тај стваралачки центар који за свој народ саздаје духовну предметност његовог постојања: он оправдава живот свог народа пред лицем Божијим и тако постаје ИСТИНСКИ ГРАДИТЕЉ РОДИНЕ“.

Оно што је српски народ вековима био и што је својим постојањем говорио Богу, то је изрекао Владика Његош, пре свега у својој трилогији („Луча микорокозма“, „Горски вијенац“, „Лажни цар Шћепан Мали“). Његови стихови нису само његови – они су, рекосмо, „из главе цијела народа“. У том смислу, Његош је и велики просветитељ српски, по речи Душка Бабића: „Смисао просвете је духовно уздизање ка Богу, а не пуко гомилање знања. Његошева идеја просвете је религиозна: науку, просвету, моћи људске мисли уопште, он није могао да смести у оквире површног атеистичког хуманизма. И у њима је видео манифестацију привлачења људског и божанског, те их зато и посматра у јединству са електризмом родољубља.“

Спој људског и божанског чини свет складним. 

Просвета и светлост

Просвета је могућа само као светлост Господња у срцу подвижника. Јер, људи нису  зли зато што не знају него не знају зато што су зли. Кад се зла ослободе подвигом, сазнаће.  И њихово знање неће бити обавештеност, него премудрост која саздава себи дом у чистом срцу. Без Творца, одсечен ( секуларизован ) од битијне истине сопственог позвања, човек је само леш који хода. Све, па и родољубље, мора бити утемељено на истини Божијег постојања и деловања у свету. Бабић наглашава: „На религиозну димензију Његошевог родољубља први је скренуо пажњу владика Николај, у књизи Религија Његошева, из 1913. године, посветивши овом питању цело поглавље „Молитва и витештво“, где налазимо овакву тврдњу: „Његошев патриотизам, дакле, јесте само Његошева љубав према његовом основном божанском идеалу, кад он овај идеал посматра с гледишта историје родне му земље.““

Божански идеал, у свету који је тиранин самим злотворима, а камоли племенитим душама, мора се носити као крсно бреме. А то и јесте задатак генија као градитеља родине. 

Народно бреме владике Рада

Оно о чему је Његош говорио, од односа душе према Богу, преко Косовског завета, до опасности епског менталитета кад се из завета испадне ( а то је тема Шћепана Малог) било је присутно у дубинама народне душе и свести, али, пре њега, то није имао ко да уобличи и испева. Његова реч била је понета „истинским ритмом народног живота“ и зато је лако учена напамет и толико се ценила и цени. Он је на себе узео бреме свог народа, и подигао га до небеских висина, показујући га Христу, Кога је знао као Смисао свега што јесмо и што можемо бити. Због дела Његошевог  народно бреме је постало лакше за ношење, јер је појмљено и дубински схваћено. Колико је пута сам владика Раде покушавао да побегне од свог надљудског бремена – у Париз, Америку, „на нечесов остров“, само да више не гледа јаде и несрећу српску…

Међутим, он то није могао, јер је његов геније био онај сасуд у који се улила сва горчина народних промашаја и пораза, али и велика светлост борбе оних који су, у планинама, остали да чувају „дивно име и свету свободу“. Он је постао и остао, заувек, извор духовног ослобађања, љубави и радости српске – наш Прометеј, прикован за Ловћен као за Кавказ, коме су црни гавранови аустроугарштине и титоизма  (некад!) и дукљаноидског усташтва (данас!), кљували и кљују јетру својим србомрзачком кљуновима, рушећи, два пута, заветну ловћенску капелу Светог Петра Цетињског и подижући, упркос његовој завештајној вољи, фараонски Мештровићев маузолеј у коме и сада чаме  напаћене кости владичине.

Он је наш Атлас, који носи духовно небо српства у  своме стиху: „Нека буде што бити не може!“ којим је бивало и бива све вредно у нашој страшној и свештеној историји, од Лазаревог боја 1389, преко Јасеновца, до одбране Косова и Метохије 1999. године, од Банатске буне 1594, преко Кочине крајине и Првог устанка до 1912. и Куманова, као и Голготе 1915–1918. Наш се народ, сабран око његове мисли и стиха, духовно самоодредио, и његово је име и дело свештени олтар српског националног богослужења. Ставио нас је пред лице Божје и изговорио национални Символ вере. Тиме се, у нашој историји, обесмртио, управо у складу са оним што Бабић открива као Његошеву мисао о обесмрћењу у историји: „Припадање народу код Његоша значи могућност да човек буде нешто, да се одупре ништавилу, да се упише у књигу живота: да се обесмрти. Бесмртност је сакрална и религиозна категорија, која у животу народа има свој јасан, световни рефлекс: у равни постојања народа, пут до „бесмртија“ не отвара се личним молитвеним општењем са Богом, поготово не формалним исповедањем вере и патриотизма – ту је важно само легитимисање прегалаштвом и делом.“ Прегалаштво је испуњавало сав живот Његошев.

Последњи пророк завета

А како рече највећи српски тумач Његошевог дела, Жарко Видовић, поводом Луче, Вијенца и Шћепана Малог: „Ако је завјет сама СУПСТАНЦИЈА нације (завјетне заједнице), онда је та супстанција добила свој конкретни вид у Његошевој трилогији, тако да сад можемо рећи: КОНКРЕТНА ПОЈАВА САМЕ СУПСТАНЦИЈЕ НАЦИЈЕ (српске нације тј. завјетне заједнице) ЈЕ ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА: она данас за српску историју представља оно што Библија за Цркву хришћана. Наравно, српска књижевност може и послије тога да налази своје нове и свјеже изразе,до Андрића и пјесника наших дана, али се ти изрази према Његошевој трилогији односе исто као хришћанска (богата, веома богата и велика!) црквена и литургијска књижевност наспрам Библије“. То, по Видовићу, опет значи да је „сваки покушај да се Његош одузме српској поезији, књижевности, повијести раван покушају да се Србима ЗАБРАНИ И ОНЕМОГУЋИ ОСВЕЈШЋЕЊЕ, стицање свијести о зајвету! Јер ако је кнез Лазар (свети цар Лазар) први пророк Косовског завјета а тај завјет основа националне заједнице Срба, онда је Његош последњи пророк завјета: послије њега није могуће, чини нам се, рећи о Косовском завјету више ништа што би могло да нам измјени слику и лик завјета! Могуће је само слиједити Његоша,наставити путем који је указала његова трилогија.“

Његош је путоказ у свему, па и у нашем родољубљу. Јер је оно, како већ истакосмо, утемељено на религиозном моралу, о чему Душко Бабић каже: „Кроз народност човек заснива „живот духовни“, одваја се од природног тока постојања у којем нема „поњатија“ о Богу и моралном закону. А морални закон код Његоша није социјално-правна него религиозна категорија, јер су његови корени трансцендентни и сакрални. Његошев национализам је духовни простор у којем се бране космички закони Творца, спуштени у егзистенцијалну и историјску раван. Национализам је у својој суштини борба против зла, а свако зло је у свом корену отпадништво од добра. Зато је одсуство народносног осећања у човеку само по себи зло.“

Етика је и овде, као код старих Грка, умеће обделавања човековог жилишта, обитавалишта. 

У доба порицања завета

Још од Милана Панића, америчког бизнисмена убаченог у политички живот Србије почетком деведесетих година 20. века, преко разних ДОСократа занетих фразама  петооктобарске побуне, прве у свету међу, амерички усмереним, „обојеним револуцијама“, па све до садашњег председника Србије, домаћи политичари, духовно – морални патуљци у скупоценој  одећи (част изузецима!), су се повремено трудили да са презиром истакну како они не признају никакву „Небеску Србију“, него се боре за стварну, земаљску Србију ( при чему су, наравно, увек мислили на Србију у „евроатлантским интеграцијама“ ). Шта би о томе рекао Његош?

Његове данашње речи, наравно, можемо само замишљати; али, песници који су га тумачили, попут Милована Данојлића, нуде нам одговор на ово питање из саме бити његошевског предања: „Сваки је народ небески у мери у којој настоји да превазиђе земаљски оквир свог постојања па, живећи како може и мора, сања о вишим, јачим облицима испуњења своје судбине. Ко не тежи немогућем, неће остварити ни оно што је могућно. Небеска димензија живљења је унутрашња тајна сваког бића. Можда није упутно превише ПРИЧАТИ о њој, бусати се у груди својом изабраношћу и изузетношћу, али, с друге стране, ругање небеској димензији колективног трајања је, у најбољем случају, нихилистичко очајање малодушних. Да бисмо опстали у земаљском и стварном,морамо повиривати у надземаљско и онострано. Нови усрећитељи би да нам одузму право на повиривање у надстварност.“ О чему је реч? Душко Бабић је веома јасан: „Секуларизовани модернистички хуманизам види пред собом апстрактни космополитизам, у којем се идентитети поравнавају и обезличују. Све у име прогреса и освајања слободе за појединца. Материјалног и технолошког прогреса, одвојеног од духовног и етичког аспекта постојања и хедонистичке, егоистичне слободе која искључује другог и потребу за другим.“

То јест, како је говорио Иван Иљин, сви треба да будемо обезличени попут песка. То од нас тражи глобална Империја зла – обезличење као својеврсно конзумеристичко озверење. И то је процес којим се руши свет који је Бог саздао. 

Шта је на удару?

Бабић наставља: „Овај цивилизацијски тренд узима свој данак на свим нивоима стварности – од атака на појединачну егзистенцију до крупних културолошких промена у којима страдају традиционалне вредности хришћанске цивилизације. У сфери економије отвара се простор транснационалној класи власника крупног капитала да лакше контролишу расподелу профита и да ниже социјалне слојеве неприметно претварају у послушну, пасивну радну снагу. Да би широм света створила армију таквих, самозадовољних трудбеника, чији се живот редукује на дисциплиновани рад и трошење зарађеног, империјална економска елита форсира глобалистичку филозофију одрицања од нације и националне прошлости, неприметно укидајући или апсорбујући прерогативе суверене националне државе.

Нација је овде непожељна јер је извор самосвести и „школа врлине“ – храбрости, подвига, жртвовања, истине, доброте, човечности… Национална свест, посебно она заветна, религиозно утемељена, „одвлачи пажњу“ појединца од модела: „заради што више да би могао да купиш све што желиш“ и окреће је ка „захтевима душе“. А то није корисно, од тога „се не живи“. Национална свест је цивилизацијска сметња и зато је треба или уклонити или „разблажити“ до те мере да се сведе на пуке баналности – спортско навијање за националне селекције, специјалитете националне кухиње, међународне смотре фолклора и сл. Све ово, на очигледан и драматичан начин, води ка укидању животне колоритности и културне разноликости света. Нације постају „технички термини“ а не чувари сећања, врлина, покретачи усхићења и „пјаности“ која животу не дозвољава да потоне у баналну стварност, лишену сваког идеализма и духовног полета.“

Када око себе видимо плодове борбе против националне свести јасно нам је куда цела прича води: ка остварењу жеље Мефистофелеса, који се Фаусту жали да вековима води борбу против живота, али да је живот превише жилав и да се опире. Ђаво је нашао људе(?) који су спремни да, по његовом диктату, а подвлашћени новцу и материјалном, руше ону лепоту света коју је саздао Велики Песник Бог, узор Његошев, „творитељном зањат поезијом“. 

Срби пред изазовом разњегошења

Тако су се, сматра Бабић, и Срби нашли на удару. Србијанске власти после 5. октобра 2000. године су „као основни циљ имале „промену свести“ и наметање неолибералне, грађанске парадигме уређења друштва и државе, стране нашем менталитету и традицији. Суштину тог политичког и културолошког обрасца чини уверење да основ државе није народ него слободни појединац који се удружује са другим слободним појединцима. У том концепту држава постаје „територија“ („регион“, „простор“), а народ „становништво“, „грађанство“. Дозвољавају се само бенигни, „хумани“ облици колективитета, који не „призивају атавизме прошлости“: ЛГБТ заједница, Роми, особе са инвалидитетом, феминисткиње, различита удружења грађанских активиста и сл. Не спорећи обавезу друштва да се стара о правима ових група, слободни смо да тврдимо да ови облици колективне идентификације не могу надоместити природну и логичну, „експлозивну и прожимну“ супстанцу националног заједништва.“ Док су  јучерашњи усрећитељи, комунисти, хтели рај на земљи, али без Бога и против Бога, ови нови су, по Миловану Данојлићу, Бога прогласили за финансијског саветника, а своју веру записали на доларској новчаници:“In God We Trust“. Сада „загађују све што је у нама и око нас здраво и природно,од воћа и поврћа, до воде и ваздуха,од жита и хлеба, до језика, од међународног права, до права на рад и живот“. Његошева порука је, указује нам Данојлић, немирење са злом, јер Владика Раде јасно каже:“Нека буде борба непрестана!“

А зашто? Опет по Данојлићу: „Сви окупатори,по обављеном послу, проповедају рад и ред, мир и прихватање свршеног чина, ТОЛЕРАНЦИЈУ И НОРМАЛИЗАЦИЈУ. Тај је мир,знамо,помирење са њиховим господарењем, са поразом, са понижењем. Трпељивошћу покорних, насиље се учвршћује; онај, који је покушао да се брани, изводи се на суд за ратне злочине; хајдук робља везанога суди хајдуку који му је пружио отпор. Наша је традиција поема немирења, нетолеранције према злу.“ 

Нека сви знају

И то треба да знају сви који, по Божјем допуштењу, владају овом земљом. Рецимо, борба за Косово и Метохију није само борба за своју територију (мада јесте), за ресурсе које туђини хоће да нам отму (мада и то јесте), за међународно право (и то јесте), за наше сународнике којима прети геноцид и изгон са завичајних простора (и то се подразумева), за наше храмове и манастире („И све олтар до олтара,/ задужбине српских цара“, запевао би Владика Николај). То је, пре свега, борба за истину и правду Царства Небеског,без којих нема ни царства земаљског, борба под крсташем барјаком Обилића и Југовића, сасвим у складу са нашом химном – молитвом „Боже Правде“. Јер, Срби знају оно што је знао и њихов свети руски рођак, Александар Невски – Бог није у сили, него у Правди и Истини.

Нису успели и неће успети

Ко то неће да прихвати, нека се испише из Српства. Није ни први ни последњи од „плахих и лакомих“, о којима је Његош сведочио. Јер, како рече Милован Данојлић, а поводом приче да су једног од хашких оптуженика продали за пет милиона долара :“Са пет милиона долара могу се решити сви земаљски проблеми,али и створити неки који су, у смрти и у вечности, нерешиви. Једна од тајни нашег језика је и клетва пала на Вука, Вукашина и Вујицу“. 

Или, по Душку Бабићу: „Највећа, можда и једина препрека остварењу пројекта „декултурације“ јесте заветна – светосавска и његошевска – основа српског идентитета. Упркос снажном притиску са запада, аутошовинистичком деловању једног дела интелектуалне елите и нескривеној подршци државне власти, утисак је да ово „поправљање народа“ није дало велике резултате. Његош и његошевска национална идеја управо у овој, вероватно кључној тачки наше транзицијске стварности, показују своју виталну снагу и дубоку укорењеност у биће народа.“

Томе нас, ових дана, учи Петар Други Петровић Његош, кога је пре два столећа међу Србе увео Бог да нам посведочи суштину Косовског Завета – За Крст Часни и Слободу Златну.

Књига дубоке оданости

Књига Душка Бабића Његошев национализам је, на првом месту, израз надубље захвалности Богу Који нам је дао Његоша и Његошу коју нам је ујаснио Српски завет са Богом. Такође, она је својеврстан спомен и подсећање да живимо у добу „разњегошења“, када на Ловћену и даље стоји, уместо капеле Светог Петра Цетињског, задужбине Владике Рада, пагански маузолеј Мештровићев, то јасно сведочење да је  дукљаноидство, које великог песника и владику држи у ропству, најновије борбено конвертитство које ратује против свог порекла у име, овог пута, „ЕУропских вреднота“.

Јер, „дукљаноиди“, тај „народ гордих конобара“ („Да нас нема, нико не би знао/ да постоје горди конобари“, рече Матија Бећковић ), који су измислили „црногорски језик“ и тврде да Његош није био Србин, плод су наказног укрштања епског нихилизма (епско без Христа је јунаштво без чојства, вашар таштине), ватиканског хрватства и коминтерновске србофобије, што је све посведочено рушењем капеле на Ловћену и данашњим остајањем при том рушењу. Да ту ватиканско хрватство има пресудну улогу види се јасно: капелу су прво,1916, рушили аутроугарски окупатори, чији је верни слуга, Стјепан Саркотић, командант злогласне „Вражје дивизије“, добио титулу „фон Ловћен“, пошто је учествовао у заузећу најславније српске планине; онда је Иван Мештровић, својевремено маскиран у Југословена и пријатеља краља Александра, а затим доследни идолопоклоник хрватске идеје, који је правио бисту Степинчеву, понудио црногорским комунистима свој модел маузолеја, услишавајући њихову молбу да све буде без икакве религиозне симболике; на крају је Броз поучио своје црногорске измећаре да капелу, упркос огромном противљењу Српске Цркве и читаве јавности, не само српске, руше по сваку цену, јер је њоме Александар „венчао Србију са Црном Гором“.

Зато нас ова књига подсећа на робовање Његошево под сенком Ватикана и „дебелог мртваца Гроза“ ( како је блаженопочивши владика Данило звао Тита ), у којој дукљаноиди и даље покушавају да сруше све што је српско у Црној Гори, борећи се за све нове и нове конвертите. Хоћемо ли проћи кроз Сцилу и Харибду транзиције слушајући клиткање орла са Ловћена или ћемо, опатуљени и учмали, завршити у кокошињцу нихилистичког хедонизма? 

Бабић нам поручује: „Како год да приђемо тумачењу Његошеве националне идеје, видећемо да је у њеном корену љубав и вера. Онај ко себе не пронађе у љубави за властити народ, не може разумети исту потребу код других и не може је спознати у њеном универзалном важењу. Односно, онај ко властити народ не спозна као својост која се воли и у коју се верује, не може прихватити други народ као „непоновљиву самобитност“. Његошевом национализму страно је затварање у себе. Љубав за властити народ сама себе брани од неосноване самоглорификације и у сталној је отворености за друге и према другима.“ То и јесте пут којим треба ићи. Пут љубави и жртве.

Васкрсни тренуци као суштина завета 

По Жарку Видовићу, нација је празнична заједница. У празновању је њена суштина. Али, шта празнујемо? Оно што је једино достојно празника – Христову победу над смрћу. Душко Бабић каже: „У чему је антрополошки извор чина сахрањивања? Одговор нуди етимологија ове речи у словенским језицима: њено изворно значење јесте – „сачувати“. Предавање мртвог тела земљи повезано је са праисконском вером да оно може бити сачувано од смрти, тј. да може васкрснути.“ Он цитира русог мислиоца Фјодорова који је рекао:“Све што је сада претворено у погребни обред који чине: купање, опевање, молитва за покој душе и остало, све се то могло раније обављати само са… циљем васкрсавања“.

Ако је, како је истакао Видовић, античка трагедија ода у славу жртве која је утемељила заједницу, она своју пуноту добија у Литургији на којој је Христос Онај Који приноси и Онај Који се приноси, Жртва и Жрец, то јест Првосвештеник. Зато Бабић наглашава: „Својом појавом међу људима Христос је променио појам историје: од њега наовамо не може се замислити други, виши циљ живота од оног који је он открио – васкрсења. Христово васкрсење усадило је у религиозну свест хришћана мисао о свеопштем васкрсењу. Оно што је Христос показао и остварио, није дато да оствари и несавршеном бићу – човеку, али му је заувек задато да ка томе тежи и да ка томе управља властито постојање.“

Сви ћемо васкрснути: то је смисао нашег постојања и суд над свачијом, па и српском, историјом. Зато Бабић настојава на ономе што је кључно код Његоша: „На таквом поимању историје изграђен је свет Горског вијенца, где се мртви могу ухватити у празнично коло са живима. Славећи буђење слободе, они заједно славе Божић – рођење оног који ће васкрсењем победити смрт. Смисао живота у тако схваћеној историји јесте заслуживање таквих васкрсних тренутака, у којима морални императив тријумфује над природним законима, где се уклања граница између живота и смрти. За такве тренутке се живи, једино у таквим тренуцима се истински живи.“

Живи живот, то је наш празник –  зато тако волимо да читамо учитеља празничних осећања, владику Његоша, који је насушнији од свих мудраца овога света, заљубљених у смрт као коначно исходиште.

Бесмртни смо и бескрајни

Познати амерички православни подвижник, отац Серафим Роуз, у свом огледу „Философија апсурда“, истиче: „Достојевски је био сасвим у праву када је бесмртности дао средишње место у свом хришћанском погледу на свет. Ако се човеков земаљски живот неизбежно окончава непостојањем, сва дела његова су у правом смислу те речи непостојећа: она не доносе плода. Тада и разговори о „животу у свој пуноти његовој“ губе сваки основ и смисао. Сасвим је тачно да је, „ако бесмртности нема“, свет бесмислен и „све дозвољено“. Друкчије речено, ништа ни не треба радити: и смртна прашина не само да гуши сваку радост, него и утире сваку сузу – због чега онда да се плаче? За такав свет је заиста боље да ни не постоји. Ништа – ни љубав, ни добро, ни светост – нема вредности, чак ни смисла, ако се живот не наставља ван овоземаљских граница. Онај који жели да „чини добро“ једино у оквиру тих граница, не схвата да дата фраза само пародира хришћанско схватање о Добру које се пружа до у вечност. Једино ако смо бесмртни, и само ако је будући свет онакав каквим га је Бог открио Свом Изабраном народу, једино онда, наша дела добијају смисао и значај, зато што је сваки наш поступак добро или зло семе које ниче већ у овом земљом животу, али не доноси плода све до будућег живота.

Насупрот томе, онима који верују да врлина почиње и завршава се на земљи, остаје само један корак до преласка у табор оних који негирају врлину као такву; о томе како је тај корак лако начинити, изванредно сведочи читаво наше столеће. Нарочито зато што је реч о сасвим логичном кораку. У извесном смислу, разочарање је боље него самообмана. Само по себи, разочарење може бити узрок самоубиства или лудила; али оно може привести и отрезнењу. Нешто више од пет стотина година Европа обмањује себе, стремећи царству хуманизма, либерализма и тобож хришћанског вероучења. Тај је пут довео до идеологије апсурда – директног покушаја да се замагли и затамни хришћанска Истина, прилагођавањем исте новим, земаљским, хуманистичким принципима. Идеологија апсурда поново доказује да је та Истина апсолутна и непролазна: ако ње нема, нема Истине уопште. А ако нема Истине, ако нисмо дужни да Христово учење примамо буквално и беспоговорно, ако је Бог умро, ако нема бесмртности, онда постоји само овај видиви нам свет, који је апсурдан, који је пакао.“

Његош је, стога, и наш велики прповедник Смисла, Онога Који беше у почетку, и Којим је све постало, Онога Који је наш „Преблаги, Тихи Учитељ“. О томе говори  насушна, уџбеничка књига Душка Бабића.

Владимир Димитријевић 

Извор: Искра