Ко је тражио да ОЗНА прекине са стрељањем? (Фељтон бр. 5)

ОЗНА: Ранковић и Крцун

Иако се још још крајем новембра 1944. помиње директива по којој „ОЗНА нема овлашћења да врши ликвидације без суда, осим нарочитих изузетака“ ликвидације су се и даље масовно наставиле.

Због много неправилности у раду ОЗН-е и партијских органа приликом спровођења процеса ликвидације, па је почетком фебруара 1945. стигла наредба с врха да се уведе више реда и одговорности и да се осумњичени препусте више судским органима. Тек крајем 1944. и почетком 1945. стижу први сигнали од највиших званичника Озне да овакву праксу треба напустити на територији Србије и прећи на институционализованији облик репресије према народним непријатељима. Александар Ранковић, а затим и Слободан Пенезић Крцун 25. децембра 1944. позивају да треба престати са праксом убијања противника без суђења. Исповести жртава у Србији су подударне у ставу да су бесомучна стрељања престала у другој половини фебруара 1945, од када се све више ишло на судске процесе пред војним судовима. И у литератури се наводи акт Озне за Србију од 9. фебруара 1945. који је упутио С. Пенезић свим оперативцима у Србији, на основу којег се јасно уочавају дотадашње аномалије и нови приоритети.

Иако се још још крајем новембра 1944. помиње директива по којој „ОЗНА нема овлашћења да врши ликвидације без суда, осим нарочитих изузетака“ ликвидације су се и даље масовно наставиле. Оне су знатно касније отпочеле и у Хрватској и Словенији и потрајале чак и по формалном окончању рата.

Ко је тражио да ОЗНА прекине?

Тако је Стево Крајачић на састанку начелника и руководства тек крајем јула 1945. поново упозорио: „Другови престаните коначно с ликвидацијом! Не зато што ја жалим непријатеља, ја не жалим ни мога оца, него зато што се у народу кује, рује. Ми морамо настојати да нађемо нов начин са којима ћемо исте непријатеље одстранити. Ми сада имамо војне судове и суд националне части.

Дакле, престанак ликвидација без суда се објашњава, не чињеницом да је то злочин или разлозима права и хуманости, већ узнемиреношћу у народу и уско партијским интересима.

Индикативно је да је и Ђилас у својим мемоарима слично упозорење ставио у уста самог Тита. Тада је у јесен 1945. овај наводно на Политбироу КПЈ узвикнуо: „Престаните већ једном с тим ликвидацијама, смртна казна нема више ефекта!“  Не улазећи у истинитост ових навода, тек од половине фебруара 1945. у Србији, а од друге половине јуна и на територији Словеније и Хрватске ликвидације без суда полако постају реткост а државно-партијска репресија се углавном институционализује.

Индикативно је да је и Ђилас у својим мемоарима слично упозорење ставио у уста самог Тита. Тада је у јесен 1945. овај наводно на Политбироу КПЈ узвикнуо: „Престаните већ једном с тим ликвидацијама, смртна казна нема више ефекта!“

Број и структура убијених лица у регистру

Укупно је пописано у регистру Државне комисије за тајне гробнице 59.912 страдалих лица од чега око 2.800 осуђено судском пресудом на смрт око 33.000 је убијено без суда а остатак од око 24.000 су страдали у логорима и на друге начине (претежно цивила Немаца фолксдојчера). Према структури стрељаних, на основу обрађених случајева, може се рећи да је специфичност Србије у односу на Словенију већи удео домицилног цивилног становништва у страдању. Ликвидирана лица су углавном са пребивалиштем из самих округа и околних места, па би идентификација ликвидираних лица стога била знатно олакшана. Такође су томе допринеле многе сачуване књиге и спискови стрељаних. Тајне гробнице на територији Србије обимом су мање и имају најчешће према нашим подацима до 100 лица. У класном смислу, међу ликвидираним већи је удео урбаног и варошког становништва ‚‚буржоазије“ као и ‚‚кулака“ на селу (кметова, председника општина, свештеника итд.).

Подаци из базе Комисије говоре и да је међу страдалима доста лица испод 18 година 4.636 (11%), уз такође изузетно велики број жена као и стараца од преко 66 година – 8.611 (20%). То је пре свега због велике смртности у логорима за цивиле фолксдојчере у Војводини најмање отпорне популације на климатске, глад, болест и друге сурове логорашке услове. Свако треба узети у обзир да за веће градове попут Београда, али и Шапца, Крагујевца, Ваљева, Аранђеловца и још неких где је репресија 1944. била врло интензивна недостају књиге и спискови стрељаних какве су нађене за већину других места па је према томе очекивани број жртава знатно већи.  Потребно је међутим скренути пажњу да недостатак грађе и прецизнијег пописа у Шумадији и централној Србији донекле онемогућава попис жртава из редова српског народа. Такође, у изворима поред имена често нема националне одрединице, тако да бројке нису сасвим прецизне, али су свакако корисне за почетну анализу.

Шта база убијених не садржи?

На крају потребно је рећи да у бази убијених недостаје према нашим проценама најмање  20–25% лица. Зашто? Једним делом због већ поменуте непотпуности прегледане грађе државне безбедности за поједине округе и градове у Србији. Друго, због специфичности реторзије на терену Словеније, Босне, Косова и Војводине у последњим месецима који су били под војном управом и масовних ликвидација ратних заробљеника које је немогуће поименично пописати. Истраживања Државне комисије за тајне гробнице после 12. септембра 1944. стога углавном не обухватају до краја страдање војника и цивила са територије Србије који су се повлачили према Босни и делом Словенији на крају и после Другог светског рата (мај-јун 1945.) У Словенији је извршена највећа масовна и неселективна одмазда над ратним заробљеницима, припадницима различитих антикомунистичких и колаборационистичких формација. Међу убијенима је и свакако најмање око 3.000 хиљада војника (љотићевци, недићевци, остаци припадника ЈВуО..) и цивила са територије Србије. Осим бројчаних извештаја о ликвидацијама са терена (депеша војних команданата) не постоји прецизан списак лица страдалих у Словенији (књига и спискова стрељаних) какви су пронађени у архивама ОЗН-е у Србији 1944–1945. Ликвидације су вршене по другачијој методологији и није било поименичне евиденције.

Такође, не постоје довољно прецизна истраживања нити архивски документи о ликвидацији ратних заробљеника припадника ЈВуО на Зеленгори маја 1945. У изворима и литератури се наводи само укупан број од нешто најмање 6.000 лица убијених, рањених и заробљених (већином ликвидираних) припадника ЈВуО, али није могуће прецизно одвојити број ликивдираних заробљеника од оних страдалих у борби и на друге начине. Видели смо да се у документима ОЗН-е за Војводину сумарно наводи да је око 5.000 лица стрељала војска у Војводини за време Војне управе (октобар 1944 – фебруара 1945).  Слично је било и са дешавањима на територији Косова у време побуне Албанаца ( „Устанак Шабан Полуже“) крајем 1944. и почетком 1945. где се још увек не располаже потпуно прецизним подацима колико је људи ликивидирано и по којој основи, колико војника, колико цивила. Уопштено се помиње да је елиминисано о неколико хиљада побуњеника (до 5.000), као и цивила–јатака. У литаратури се износе само бројчани подаци на основу извештаја са терена али до прецизних спискова и књига се до сада није дошло. У околностима правог „малог рата“ који је вођен на територији Косова, Босне и Словеније, највероватније без поименичних евиденција, тешко да ће се икад направити сасвим прецизан попис стрељаних ратних заробљеника и цивила а камоли, разграничити невини од стварних криваца као и степен одговорности и примереност казни.

Коначан број жртава

На основу вишегодишњих архивских истраживања, узимајући у обзир да су многа лица из објективних разлога за сада испуштена из пописа Државне комисије, број страдалих различитог вида „чишћења“ по ослобођењу Србије током 1944–1945. свакако је већи од 70 хиљада убијених на различите начине (ликвидације, осуде на дмрт и смрт у логору, потере и појединачне одмазде и слично). Од тога директно стрељањем око 35.000, мање од 3.000 осудама на смрт и преко 35.000 логорисањем и на друге начине), а у целој Југославији око 150.000 лица од чега око 100.000 ликвидираних ратних заробљеника и цивила 5.000 осудама на смрт и око 50.000 страдалих у логорима и на друге начине. Даља истраживања и евентуална открића недостајућих књига и  спискова стрељаних за Београд и друге већ поменуте градове приближиће нас коначном броју жртава.

Званичан попис жртава Другог светског рата који је спроведен помоћу борачких организација 1964. дошао је до 147.000 ратних жртава у целој Србији, док прорачун Богољуба Кочовића говори о 227.000. У тој разлици треба можда тражити највероватније из политичких разлога непописане жртве после ослобођења Србије. Ако овоме додамо и страдања на Сремском фронту, узимајући у обзир наше процене жртава ‚‚дивљег чишћења’’ и Кочовићеве  процене укупних ратних жртава од 227.000 за целу Србију, долазимо до закључка да је готово 30% свих ратних жртава у Србији пало после октобра 1944, док би на нивоу Југославије тај проценат био далеко нижи и кретао би се од 15–20% (односно око 150.000 од укупно око милион процењених жртава). По тој статистици смрти. жртве поратних партизанских чистки налазе се по броју одмах иза усташких жртава и раме уз раме са немачким, с тим да су на Косову убијени у огромној већини били Албанци, у ужој Србији Срби-некомнисти, а у Војводини Немци.

Пети део фељтона Чишћење Србије од „народних непријатеља“, који у наставцима излази у Политици, а са одложено на сајту www.catenamundi.rs

ОСТАЛИ НАСТАВЦИ ФЕЉТОНА: